Jump to content

Dobrodošli na Balkandownload.org
Tražite domaće knjige, exyu magazine, sinhronizirane crtane filmove, PC i ostale igre, strane i domaće filmove, dokumentarce, stranu i domaću muziku, itd. ? Ne morate tražiti dalje jer sve ćete to naći kod nas, uredno postavljeno i spremno za download. Osim toga registracijom možete sudjelovati u raznim postojećim temama na forumu, otvarati nove teme, sudjelovati u chatu i još mnogo toga. Ako već imaš otvoren račun, logiraj se ovde ,a ako želiš saznati zašto smo najbolji otvori novi račun i uverite se sami :)
Photo

Knjiga iz mog ugla, omiljeni autori, što čitate, izlazi uskoro...


979 replies to this topic

#961
Pepe le Tvor

Pepe le Tvor

    Silver Member

  • BD tim
  • PipPipPipPipPip
  • 2,628 posts
  • 141611 thanks

Preminula spisateljica Meri Higins Klark, kraljica napetosti

Please Login or Register to see this Hidden Content


Sve ima svoj kraj, osim ljudske gluposti

 

 

 

 


Thanked by 5 Members:
Rónán , tymoty , severijan , boden , knjige su zakon

#962
knjige su zakon

knjige su zakon

    Bronze Member

  • Prijatelj foruma
  • PipPipPipPip
  • 1,327 posts
  • 2548 thanks

Neka počiva u miru... :(  :crying: jako volim njezine knjige...


Knjige su naše najtiše i najvjernije prijateljice, najlakše je doći do njih, daju najmudrije savjete i najstrpljivije su učiteljice.

- Charles W. Eliot    

 

 

     tumblr_o39mtss_Pi_B1tb8alro1_400.gif   


#963
sladja41

sladja41

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 19 posts
  • 100 thanks

Pozdrav dali neko može da mi preporuči knjige poput Idelfonso Falcones - Bosonoga kraljica



Thanked by 2 Members:
ado31 , dalmatinka62

#964
adapikula

adapikula

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 5 posts
  • 9 thanks

Volim psihološke trilere. dosta sam knjiga nasla tu, hvala svima što postate.... 

preporucam tess geritsen, ima dosta knjiga, jedna od najdrazih autora ovog zanra.



Thanked by 1 Member:
Bojana1988

#965
prepelica1

prepelica1

    Starting Member

  • Members
  • PipPip
  • 70 posts
  • 5588 thanks

Treba mi preporuka za knjigu cija se radnja desava u Grckoj, nesto slicno kao sto je knjiga Viktorije Hislop NIT.

Znam da ima jos par knjiga Viktorije Hislop sa radnjom koja se desava u Grckoj. Ima li neki drugi autor?



Thanked by 1 Member:
blesava85

#966
markocim

markocim

    Gold Member

  • VIP
  • PipPipPipPipPipPip
  • 9,387 posts
  • 67115 thanks

Grk Zorba - Kazancakis



Thanked by 3 Members:
Panonski gusar , Cyrano , prepelica1

#967
morena38

morena38

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 28 posts
  • 107 thanks
 
Elizabeth Gilbert - Grad devojaka
 

Please Login or Register to see this Hidden Content

 
Dobra knjiga, iako laganica naizgled.
Nemam tu vrstu empatije da kažem da je dobro ono što nije dobro.
Glamur četrdesetih, veoma živopisni likovi.
Umetnici, promiskuitetne devojke, život u zajednici.
Pomalo mučno na momente, pa opet fino i podnošljivo.
Lep opis takozvanog graničnog sveta umetnosti, blaga ironija kroz čitavu knjigu, stil pisanja dosta neobičan na momente...
Ne znam zašto, ali od ove autorke nisam mnogo očekivala, a dobila sam znatno više od očekivanja.

Edited by morena38, 03 May 2020 - 21:07.


Thanked by 3 Members:
boden , markocim , tymoty

#968
morena38

morena38

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 28 posts
  • 107 thanks
 
Šta je zapravo dosadna knjiga?
To je, kako sad razmišljam, ona knjiga koju svi hvale, nije dugačka, a vi je razvlačite nedelju dana...
Zvezde su bile za nas, ili tako nešto!!!
Eto kakvo je to nešto kad se jedva sećam naslova.
Ono, kad treba da čekaš kraj, pa da te knjiga dotakne, samo što ja još nisam dočekala kraj.
:P
Kad sa knjigom ne klikneš odmah, nema tu velike sreće!!!
Ipak, najgore mi je kad je knjiga iz mog omiljenog žanra dosadna.
"Porodična i socijalna drama, toplina, idealizam, tinejdž knjige, humor i satira".
E, da, i one knjige gde su njih dvoje kao prijatelji, pa se onda smuvaju.
Inače, češće vrištim zbog dosadne knjige nego zbog jake emocije.
Zbog jake emocije se plače, ali kad uzalud potrošite vreme, to je meni baaaaaš razlog da vrištim ili da psujem.
Psovanje je već krajnja faza.
Sve u svemu, ne mogu još da se odlučim da li se teže oporavljam od dosadne ili od tužne knjige.


Thanked by 4 Members:
severijan , Prebond , markocim , boden

#969
tanjam22

tanjam22

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 4 posts
  • 0 thanks

Ne znam odakle je uzet srpski prevod Sto godina samoće (pdf), ali toliko je tragično loš, a na više mesta i potpuno pogrešan, da možda ne bi bilo zgoreg da ga sklonite. Grehota je da se neko prvi put susretne s tim delom na takav način...



#970
forster

forster

    Bronze Member

  • Prijatelj foruma
  • PipPipPipPip
  • 1,471 posts
  • 82949 thanks
  • LocationOut there

@tanjam22

 

Samo da napomenam, ima više verzija Sto godina samoće u temi

Please Login or Register to see this Hidden Content

. U kompletu knjiga, koji je postavila tamara0608, nalazi se sređena verzija u ePub formatu. Sa Claibreom se može vrlo lako prebaciti u PDF.

 

Hidden Content
You'll be able to see the hidden content once you thank this post.


Svi fajlovi u mojim postovima su moj upload. U slučaju mrtvih linkova obavestite me na PM za reupload.

Posted Image

Ukoliko Vam se sviđa knjiga koju sam postavio KUPITE JE u knjižari.


Thanked by 11 Members:
vatro , koltin , analginac , markocim , talambirov , ixtis , rutracker , sosi , stojcicb , Jokso , volter

#971
morena38

morena38

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 28 posts
  • 107 thanks

Alan Brennert - Zatočenica raja

 

 

Please Login or Register to see this Hidden Content

 

 

Primećujem nastavak ove knjige na forumu.

Prva knjiga je fantastična, mada je i to malo reći.

Nisam neko ko se baš razbacuje ovakvim rečima, ali...

Očaravajuće štivo kroz koje je autor dokazao da se i kroz tešku životnu priču može ići sa puno optimizma.

Devojčica Rejčel je obolela od lepre i zato je društvo šalje na ostrvo Molokaj, ostrvo za leprozne.

Osim oca koji joj do kraja ostaje odan, porodica je vremenom napušta.

Ostrvo je puno, uglavnom pozitivnih, premda različitih likova.

Kompleksna i preeeeedivna knjiga, ko voli ovakvo štivo, ostaće mu zauvek u sećanju!!!

Da, znam da se ovako pišu preporuke radi kupovine knjige, ali ja radim samo za svoju dušu, tako da, teško da bih ovako pohvalila nešto što ne valja, :D

Evo, sad mi pade na pamet da se potpišem kao:

Stroga učiteljica knjige!!!

:D



Thanked by 4 Members:
tymoty , severijan , boden , markocim

#972
rutracker

rutracker

    Advanced Member

  • Members
  • PipPipPip
  • 154 posts
  • 9938 thanks

Ја мислим да нико у светској литератури није тако анализирао зверски осећај вука који дави овцу, са таквом брижљивошћу, дубином, са таквом, може се рећи, љубављу, као Достојевски, ако се уопште може говорити о љубави према зверским осећањима. И он се врло мало интересовао за елементарне и грубе врсте осећања у којима се зверско најбоље испољава, као што је, на пример, обична глад. Не, он рони, у саму дубину вучје душе, откривајући тамо танане у сложене појединости – не једноставно задовољавање прохтева, него баш сладострашће у злоби и окрутности. Та специјалност Достојевског тако се брзо примећује да су у њу ни сумњати не може. Али, без обзира на то што је Достојевски у тој сфери своје специјалности да много великих и важних ствари, она као да је у извесној противречности са једном другом већ усвојеном одликом књижевног дела Достојевског. Ако се задржи на нашој метафори, неко може да каже да се Достојевски, напротив, интересовао са изузетном брижљивошћу испитивао осећања овце коју вук дави, јер, он је писац „мртвог дома“, он је песник „понижених и увређених“, он је тако умео да проналази најбоља и најлепша осећања и тамо где више нико не сумња у њихова постојања. Све то је тачно, и све је било тачно пре неколико година, када је у таквој форми била изречена једна од првих оцена дела Достојевског, која је и сада на снази.

Али када се узме у обзир читав књижевни пут Достојевског, онда је наша дужност да утврдимо како је он обично волео да трују овцу вучјим осећањима, при чему га је у првом периоду његове делатности највише интересовала овца, а у другој – вук. Па ипак ту није било неког нарочитог преокрета…

 

Међутим, има нешто јаче што Достојевском смета да дође на позорницу: то је његова висока идеализација патње, његова хришћанска глорификација бола, беде и несреће човекове, његов звучни, патетични антрополошки тон. Код њега величине нема без патње, само преко ње човек постаје велик. Чим се ослободи ње, није више човек. Прави човек код њега тражи патњу, не може да опстане без ње. Достојевсков песимизам  прелази у култ бола и патње, у неко психичко сладострашће и мучење. Каткада то изгледа патолошки мотивисано, али уистину Достојевсков песимизам није реалистичка, већ песимистичка нужност. По њему је сувише јасно да човек прима бол и патњу у наслеђе заједно са савешћу и „душом“ из метафизичког света о самим тим није у стању да се бори са изворима патње и његов човек завршава тиме што се одриче борбе. Он се каткад и бори али у себи скоро и не покушава борбу; он осећа у себи неко трансцендентално биће док је на земљи, биће из света непојмљивог, загонетног, „вишег“, из „света душе“, биће које га је понело свом снагом идеалистичке нужности – како то Достојевски схвата – тако да човек мора да врши мисију „божански“ или „демонски“ надахнутог створа. Добро и зло су за Достојевског категорије идеалистичког и метафизичког порекла, и човек их носи по вишем опредељењу, против њих се узалуд бори.

Али има и друга страна живота коју је писац Карамазова дубоко понизио и пластично насликао: руска књижевност XIX века у коју је Достојевски желео да убаци идеју Аљоше, Раскољникова, Мишкина. Има страховитих сукоба остатака средњег века и Истока с једне, и модерног темпа живота и Европе с друге стране, руске романтике и руске стварности, патологија манастира и патологије идеалистичког револуционарства, кликуша и „стараца“ има смрада трулог феудализма и окреченог милитаризма; има зеленаша, проституције, бирократије.



Thanked by 3 Members:
Cyrano , tymoty , markocim

#973
rutracker

rutracker

    Advanced Member

  • Members
  • PipPipPip
  • 154 posts
  • 9938 thanks

Потреба да човек мисли о Достојевском и дан и ноћ не долази само у доба обљетница и опомена кроз штампу.  А када дође то време, тама попадне по свој осталој литератури света. Простре се велики облак, а над облаком се оно што ће за човека увек бити загонетно и страшно, али увек остати тачка чежње – врхунац, врх изнад познатог и постигнутога, усамљен над громадама земље и камена и људских станишта уздигнута – врх над врховима. Достојевски је врх, сур, самотан, тужан али врх. Сва обрађена тла, све косе и падине, све шуме и перивоји, и насеља, могу бити, и јесу својина других народа и раса, али врх је наш словенски. На највишој тачки човечанства, страдалнога и зато доброга и смелога, пободена је застава руска словенска. Врх није са животом, он је над животом. Са Достојевским, словенство није донело у свет ни јасноћу, ни корисност, ни веселост, донело је жеђи мучне и ватрене, жеђи за савршенством, жеђ за остварењем односа између ограничених једини и идеје бога; жеђ за веселинском сарадњом човека.

Дело Достојевског није  литература него чудо.

Има изванредан теолошки појам, појам о бићу,који је истовремено индивидуалистичка теологија тако одређује херивума; он, један, јесте и одређено уобличење и оличење, и супстанца за један свет, у мислима и у егзистенцији. Стога дело Достојевског није уметност него је сума. одредити Достојевског је немогуће. Покушавали су то многи, и највећи, али склизну са превеликог објекта, остану при делимичности коју могу обухватити, и падају и изгубе се у својој расправи о тој делимичности. Ипак, и Достојевски има своју трагедију немоћи, као и херивума, као и сотона. У свету овом, који је што ближи савршенству, све више антидруштвен, Достојевски се крхкао да нађе идеалне односе човека према човеку у човека према друштву. Достојевски није ни „писао“ ни „сликао“ живот онако како је потребно за литературу, није он видео ни мачку, а камоли човека и човечанство. Прелетао је и надлетао свет као анђео или ђаво, молећи склопљених руку или тражећи разјарено: смисао. Зашто има зла? Зашто сви чинимо зло? Зашто љубав не попије зло као сунце кап воде? Смисао је тражио Достојевски, и тражећи смисао наводио доказе и документа. Документација, сотонска или херивумска, то је литература Достојевског. Тај писац је остављао по страни сву природу и просецао се са болом и злом, држећи на длану човека, само човека.

И историја и књижевност – шта ће друго – тражи и налази и Достојевом компоненте. Кажу: „Јесте несрећних, живећи на земљи,  и у Европи, хранио се свим и свачим. Али када је долазило до пробоја његовог позива, он је престајао јести и друговати, пуцао је тада и бризгао из њега врх и вулкан. Вулкан се инспирише сам собом, и баца самог себе. А Достојевскова метода, техника и стил, за њих за њих зна историја књижевности, а о њима не зна ништа Достојевски.

Романи Достојевског су излив стихијски. Није то спремано и дотеривано, ни за лепоту, ни за славу. Индивидуално биће Достојевског је додуше ширило те текстове, продавало и да би имао хлеба и да може да се коцка. У осталим пространствима бића Достојевског није се знало ни за литературу ни за славу. Ум не може хтети славу; врлина не може хтети славу. Достојевски је умом и љубављу хтео смисао, достојанство, мир. „Смири се горди човече“. Романи Достојевског, то је ватрено растављање и бацање човечанства натраг у стихију, у нове почетке и свршетке. Зар су Карамазови роман? То је пожар, катастрофа пожуде и хладног злог разума. Зар ја Раскољников роман? То је страшни суд на земљи и самоубиство очајног Достојевског.

Достојевсково дело је само слика у огледалу једног васељенског боја за право добра и мира над злом, крвљу и сузама. Слика у огледалу, нестане, а бој траје, очајан и без свршетка. Без свршетка, јер Достојевски хоће да протести не воде у револуцију и промене друштва, него у резигнацију и царство духа. То је једно од најграндиознијих обележја бића и позива Достојевског: узбуна, да би се постигло одрицање.

Достојевски је у огромном свом бићу сваког дана досезао до греха и до савршенства. Свестан је био при том свега, и увек, и зато никад није био здрав. Ништа се у таквом  бићу није могло прилагодити мерама обичног живота и обичне среће и дужности; ништа се није могло механисати ни у механизам. Нападани ни одбачени. Напад и одбрана били су исконски, или нису били. Достојевски у обичном смислу речи није био ни учитељ ни градитељ. Оставио нам је у наследство своју мору због зла и страдања, и своју чежњу: не хтети у човечанство божанске идеале, него божанске просечности. Достојевски је стално мислио и сузе лио за најпросечније, и за најгоре за нас грешне људе најгоре и јесте просечно – али сваки обртни тренутак и његових нагона и његове душе ударао је вечно, у божанство, у добро.

Достојевски је прошао као посредник између човечанства и савремене мисли – посредујући огромним гресима својим, огромним јадом својим, огромном љубављу својом. Кроз његове романе само се наслућују његове силе и терети. Он их је добрим делом крио, и отишао тајанствен као што је и дошао. Дело Достојевског нису приче и слике, него болови и задаци.



Thanked by 2 Members:
tymoty , markocim

#974
rutracker

rutracker

    Advanced Member

  • Members
  • PipPipPip
  • 154 posts
  • 9938 thanks

Велики таленти по природи свога дара увек продиру дубље од свих хоризоната. Јер генију је све дато у необичним дозама, отуда његов сазнање о свету карактерише разлика од нормативности и увек је корак испред епохе. За Достојевског основни циљ није био да даје слику друштвених односа и социјалну мотивацију психе и карактера – он то даје успутно и увек генијално. Његова тема је дубља и циљ даљи. Још у младости, он у свом писму брату каже: „Човек је тајна и загонетка. Ако је целог живота будеш одгонетао, немој рећи да си узалуд проживео век“. И доиста, он је тајну човека одгонетао у свим својим бесмртним књигама. он се увек мучио да путем поступка одреди његова својства и сагледа његове границе – шта је кадар да уради, до којих духовних висина да узлети и у какве амбисе порока да се сурва, колико да воли и мрзи, да мучи друге и да се жртвује за њих. Отуда се увек има утисак да нас Достојевски сваким својим романом води у експедицију откривања човека и његових тајни. Он је као нико други ронио и океанске дубине бића, пипао по дну људске душе, силазио у мутне клисуре нагона, посматрао како испод свих калема историје и културе бризгају сокови и дивљаци човекове природе, изроњавао и саопштавао шта је нашао. Као и земља на којој живи и умире, човек Достојевског обухвата и полове и екватор, и висије и депресије, блага поднебља и сурове климате, невиђена богатства и камене пустиње. Само генијални психолог, уметник и мислилац који је пловио од обале до обале људске природе могао је дати тако кратку и свеобухватну формулу: „Широк је човек, и сувише широк, ја бих га сузио“. Епоха, народ, класа – то су површински слојеви свести и бића. У том домену стварају они који немају даха за дубине. Њихов јунак мора бити Француз, Рус и Швеђанин, представник одређене класе и епохе друштвеног развитка. Достојевски је испод свих поменутих наслага нашао у жилама корена општељудску сродност нагона, емоција, реакција, као што у свима нама на свим географским ширинама и дужинама кола иста крв и живот вечни.

Дотле су у историји мисли и уметности понирали само најмоћнији духови: Хомер, Данте, Шекспир – и имали снаге да своју емоцију и схватање општељудског искажу речима вечне лепоте.

Ако ово немамо у виду, бићемо у оцени стваралаштва Достојевског неправедни. Јер ћемо га сузити, осиромашити, оплићити. Нема никакве сумње да је Родион Раскољников Рус, сиромашни племић, студент шездесетих година XIX века; неоспорно је да његова трагика извире из немаштине, да његов и Соњин удес сами по себи значе оптужницу против једног света у коме су морални пад, и чак злочин социјално условљени и чак неизбежни. Али цела ствар је у чињеници да „Злочин и казна“ и Раскољников нису само то. Напротив, границе су у свим смеровима размакнуте. Без тога не би имали право на бесмртност ни дело ни јунаци. Јер и Лопухов је Рус, разночинац, представник руске интелигенције шездесетих година, а ипак њега знају више по томе што га је стварао естетичар Чернишевски него као уметнички лик. Међутим, Раскољниковљеву и Соњину тужну историју већ цео век читају на свим странама света. Људи губе сан од погођених мисли, од интензитета преживљавања, од бола, од оног налажења себе у јунацима, од осећања да би и ми у њиховом положају дигли секиру или продали себе, само да не плачу гладна деца. Откуд ово дубоко разумевање и у разна доба и у различитим срединама? Отуда што су ликови Достојевског људски широки и сложени. Управо због тога Раскољников и његов чин не могу се објаснити до краја једино социјалним мотивима. Јер он не решава само питање своје егзистенције, већ поставља принципијелна питања на друштвено-историјском плану: може ли се проливање крви искупити добрим делима, а на личном плану: јесам ли ја вашка или Наполеон? Раскољникова, дакле, муче општељудски проблеми и жеђ која није ни временски, ни просторно, ни национално, ни класно детерминисана. Шта сам и шта могу? Је ли човек ивер коју река живота носи или снага која може запливати и против матице? Та питања човек поставља вечито и свуда. Живот и јесте процес упознавања себе – одмеравање снага које човек и развија и носи у себи, одређивање граница докле досеже.  А све то не може без скретања на странпутицу са друма одређеног догмама. Ићи тим путем целог века за човека Достојевског не значи живети у пуном и правом смислу. То чешће значи проживети живот несазнан, неодређених моћи и домета.

Јунак Достојевског је против живљења са разломком дароване природне снаге. Отуда он и диже буне против забрана да живи интегрално. Треба полетети главачке у амбис страсти, греха и преступа као Раскољников, Мића и Свидригајлов и узнети се подвигом одрицања (који такође значи преступ али према себи) као Соња, Аљоша и Мишкин, да би човек себи поставио међе: дно и небо. То је оно што даје бесмртност и општељудску вредност Раскољникову, Соњи и Свидригајлову.

Иза загонетке младости, Достојевски је у човеку сагледао ширину у којој све противречности постоје и рвају се. Он је о сетио феноменалну страст везаности за живот, човекову спремност да сваку муку претрпи, само да остане жив. Та страст побуђује сумњу, разочарење, одвратност. Живот је сладак и са патњама и са греховима. То више није категорија свести већ нешто исконско, што извире из дубине нагона за одржање. Отуда је јунак Достојевског спреман да целу вечност престоји на стени узаној толико да на њој могу стати само два стопала, окружен амбисом и мраком, само да може себи понављати: жив сам. Сласт живота је тако јака да је ни испосници и монаси не поричу. Старац Зосима проповеда. „Браћо, волите живот… Волите животиње и биљке, волите сваку ствар“. Најбоље је ту жеђ осетио Иван Карамазов признањем: „Нека ме задесе сви ужаси људског разочарења, ја ћу ипак желети да живим и кад сам почео да пијем из тог пехара, нећу одвојити уста док га не искапим… Мени се живи и ја живим упркос свакој логици… Волим лепљиве пролећне листиће, право него волим… То није ствар ума, логике, ту човек утробом воли…“



Thanked by 2 Members:
tymoty , markocim

#975
morena38

morena38

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 28 posts
  • 107 thanks
 

Please Login or Register to see this Hidden Content

 
Kakva žena!!!
Retko se dešava da čovek čuje, a kamoli upozna istinski pametnu ženu.
O tome kako piše većina naših domaćica, da i ne govorim.
Sad, zašto je ona skrenula sa ovog, redovnog puta, pa...
Ovakvo društvo je jednoj pametnoj ženi stvarno teško da prihvati.
Harizma, lepota, inteligencija, bezbroj talenata, na tome žena ne zavidi ženi samo ako je i sama jaka i sigurna u sebe.
Kao da mi je reči otimala iz usta.
Pola čitam knjigu, pola plačem, pa mi ide sporo.
Najlakše je osuđivati, ali sam ubeđena da ljudi često osuđuju baš zbog zavisti!!!
Knjige su veoma intenzivne, svaka rečenica odiše strašću i emocijama.


Thanked by 2 Members:
markocim , boden

#976
jpetro39

jpetro39

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 3 posts
  • 3 thanks

mene se najviše dojmila knjiga Jo Nesbø - Sin stvarno je fatastična 



Thanked by 3 Members:
boden , adisa9 , markocim

#977
adisa9

adisa9

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 5 posts
  • 6 thanks
Može li netko da mi preporuči knjigu o putovanjima, pronalaženju sebe i suočavanju problema u svijetu odraslih? Hvala.

Thanked by 2 Members:
Bright , Byron1788

#978
Byron1788

Byron1788

    Advanced Member

  • Members
  • PipPipPip
  • 215 posts
  • 611 thanks

 

 

Može li netko da mi preporuči knjigu o putovanjima, pronalaženju sebe i suočavanju problema u svijetu odraslih? Hvala.

Pitanje je veoma široko i za bolji odgovor trebalo bi više detalja, pa možda pošaljite u priv. poruku. Ipak, prijedlozi za čitanje...

Bil Brajson – Ni tamo, ni ovde

Cormac McCarthy - Put

E.M. Remarque -Tri ratna druga



Thanked by 2 Members:
jocamx , adisa9

#979
Bright

Bright

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 6 posts
  • 36 thanks

Cherly Strayed - Divljina



Thanked by 1 Member:
Roshi

#980
MilosSelakovic

MilosSelakovic

    Starting Member

  • Members
  • PipPip
  • 55 posts
  • 972 thanks

Pozdrav ljudi, da li neko može da mi preporuči knjigu ili serijal sličan serijalu prelaz autora Justin Cronin-a. Od te tematike sam čitao Soj od Chuck Hogana. Znam dosta knjiga sa takvom tematikom na engleskom ali retko šta je prevedeno na naš jezik...



Thanked by 1 Member:
vatro



0 user(s) are reading this topic

0 members, 0 guests, 0 anonymous users