Jump to content

Dobrodošli na Balkandownload.org
Tražite domaće knjige, exyu magazine, sinhronizirane crtane filmove, PC i ostale igre, strane i domaće filmove, dokumentarce, stranu i domaću muziku, itd. ? Ne morate tražiti dalje jer sve ćete to naći kod nas, uredno postavljeno i spremno za download. Osim toga registracijom možete sudjelovati u raznim postojećim temama na forumu, otvarati nove teme, sudjelovati u chatu i još mnogo toga. Ako već imaš otvoren račun, logiraj se ovde ,a ako želiš saznati zašto smo najbolji otvori novi račun i uverite se sami :)
Photo

Poezija, Citati, Moji literarni pokušaji

Za vaše literarne pokušaje Za poeziju - vašu i tuđu Citati

670 replies to this topic

#41
Tama

Tama

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 1 posts
  • 1 thanks

Pusti me da odem, jednom zauvek
Da jedino korake svoje cujem na putu tom ..
Pusti me da odem iako srce ne bi ..
Iako me moli da ostanem i kaze odjebi !

Pusti me da odem
Da hladan krevet osetim
Da me suze uguse kad se sama probudim
Pusti me da odem,da vrata zalupim
Da kazem DOSTA JE
Iako znam da cu u sebi patiti
Pusti me da odem SADA i ZAUVEK
Da nasu ljubav ne zamene reci i praznina..

Pusti me da odem, znas da je to jedino moguce
Za moje nemirne snove i nespokoj sto u meni je
Pusti me da odem, preklinjem te..molim!
Pusti me da odem, da se sa zivotom sama izborim

Pusti me da odem, to je poslednje sto cu ti reci
Iako gorcina tih reci ce me dugo peci



Thanked by 1 Member:
Fortiough

#42
Čehinja

Čehinja

    Starting Member

  • Members
  • PipPip
  • 77 posts
  • 21 thanks

Hidden Content
You'll be able to see the hidden content once you thank this post.

 

Evo. Lijepi pozdrav. 

Moja knjiga kratkog sadržaja ali vrlo dinamičnog, tamnog,recimo krvoločnog. 

Ali i ljubavnog i nježnog u nekim svjetlijim trenucima. 

Naslov Lisac sam dala zato što se priča o glavnom liku Dragoslavu Bogdanoviću, srpskoj ubojici i vrlo opasnom čovjeku.

Priča je inspirirana filmom Lov u Bosni (the Hunting party), pisana je za glumca Ljubomira Kerekeša kojeg iskreno

i iz cijelog srca obožavam. Namjeravam mu je i dati i nadam se da će mi se ostvariti. 

Dosad su je čitali tri ljudi od čega je jedna bila žena i dosad je bilo samo riječ hvale - da nije bilo tih gramatičkih grešaka koje mi još uvijek prave probleme. 

Ali kako sam rekla. Još uvijek učim. I moram učiti. Hrvatski odnosno jezik s vašega prostora je kompliciran. Ali ide mi.

 

Molim, upozoravam da knjiga nije za pojedince slabijih živaca. Sama sam imala što da radim da se odvažim tako pisat. Dosad sam pisala samo stvari sa mješavinom komedije i smijeha i akcije. Ali i tuge. Nikad čistog nasilja. 

 

Hvala lijepo. 


:P


Thanked by 10 Members:
BHeretic , bloodmeat , Baron Samdi , Fortiough , darkony , žjožaž , zoki555 , Stimpy78 , dominikkukic , =samdesete

#43
Čehinja

Čehinja

    Starting Member

  • Members
  • PipPip
  • 77 posts
  • 21 thanks

KRAJ

Nek ode sve,
sve što sam toliko voljela.
Neka me nema,
uzmi vraže snove
uzmi ih!

Sir s bijelom plijesnji 
u ustima,
mijenja se na glave 
ljutih zmija. 
Dođi vraže, otrovi me!

Brzo nek prestane svijet,
brzo, brzo, brzo!
Trljaj šibice o kutijicu
bit će plam kakav ne pamte.
O crni vraže, blizu sam ti!

Letiš, crna krila zloglasno
pljusnu u kiši,
čujem tvoj dah, 
tvoj tamni smijeh,
nosiš koplje kojim me probodeš,
veseli se ti!

Vrati me za onim,
uzmi me da sam s njim.
Bez njega nema meni sna,
gluho doba noći a ja živa mrtva.
O zašto samo on!

Tak je bilo i bit će uvijek
kraj nam dolazi,
nekom više nekom manje,
polako brzo,
sretno nesretno.
Plačem, vraže probo si me,
i sad se igraš svojim lešom...

Trči i ne vračaj se,
anđeli neće pjevati,
prljava i siva, prolupala
ja po svijetu skitam...
I vrag mi društvo.

Navijeke...


Edited by Čehinja, 09 May 2015 - 20:21.

:P


Thanked by 1 Member:
Fortiough

#44
Čehinja

Čehinja

    Starting Member

  • Members
  • PipPip
  • 77 posts
  • 21 thanks

Morala sam....

 

S ONE STRANE

Kažu da su tam divulje,
opake zvijeri, ljudi ruke riblje,
čudni stvorovi za stolom s tri noge,
da ovim ljudima strše rogovi,
jer su vragovi.

Ali kad preplivaš rijeku,
nisi u drugom svijetu.
Tu nema zvijeri, nema rata,
nema divulje, ljude hladne ko led.
Zemlja iza ogledala...

Gdje ima tih zlotvora s one strane?
Gdje ima onih ribljih ljudi iza trokutastog stola?
Ne vidim divulju, nevidim čudovište nit stvora,
vidim ljude dobre gledajući budućnost.
Gledajući ljubav.

S one strane bilo je klizivog blata,
s one strane bilo je napadnog rata,
ali ne sprema se ništa više, dosta je bilo!
Okrenimo se budućnosti tam je snaga,
pogledajmo u nas - tamo je bitanjga.

S one strane ima ribe, ima šumu, ima kuće,
tamo preko rijeke široke je djeca odgajana u miru,
neće biti više zla, nemojte si to činiti.
Vjerujte u ljubav, vjerujte u dobro,
ne se sa prošlosti mučiti.

Tamo s one strane nema zla...
to je u vama...


Edited by Čehinja, 24 May 2015 - 21:54.

:P


Thanked by 1 Member:
Fortiough

#45
Čehinja

Čehinja

    Starting Member

  • Members
  • PipPip
  • 77 posts
  • 21 thanks

KAMO

Kamo ide ovaj svijet
gdje nož u leđa se zabija.
Kako u njemu možeš živjet 
kada te prijatelj ubija...

Krene suza 
upija se u jastuk,
pokisne pamuk
i ti si prazan...

Kamo si otišao prijatelju,
nestao si, iščeznuo,
ispario i iskliznuo u tamU.
Ko da nisi postojao...

Kamo ide ovaj svijet,
svijet gdje konja ubiš sjekirom,
svijet gdje čovjeka kolješ riječju,
Kamo ide ovaj svijet,
gdje si sam žrtva prijateljstva,
izdan... sam... 
beskoristan....


:P


Thanked by 1 Member:
Fortiough

#46
Čehinja

Čehinja

    Starting Member

  • Members
  • PipPip
  • 77 posts
  • 21 thanks

GRANICA

Ima jedna.
Prolazim a ne smijem.
Moram. 
Stari hrast susti i saputa:
"Vrati se." 
Ne ide.
Novi početak....


:P


Thanked by 1 Member:
Fortiough

#47
Čehinja

Čehinja

    Starting Member

  • Members
  • PipPip
  • 77 posts
  • 21 thanks

GOLA

Ježi ti se kosa na potiljku,
kad te u svoj parfem sakrijem.
Kosa mi miriše na kokos,
koža je oprana egzotičnim voćem acai,
izlazim i uzimam ručnik da se brišem.

Bio si zavidan kapljicama vode,
koje su klizile po vratu, po bujnim prsima,
sve niz trbuh u malu rupicu koja se pupak zove.
Druge kapljice su u trci, 
koja će prije stići tamo... 
Tamo dole u mekani tepih tople delte. 
Tamo je centar svijeta.

Ali neke kapljice ne žele više biti tamo. 
Delta se razdvaja i one kližu niz ženstvene bute,
guzicu koja se tak divno oblikuje,
Divno kližu sve niže i niže u potkoljenicu,
odakle nastavljaju put, tebi mučan, 
nedodirljiv...

Na nožnim prstima se zaustave, 
ne znaju što dalje.
Odjednom je za njih kraj,
svršetak ceste njihovog postojanja.

Sada je ručniku red... 
Ponovit će početak i kraj,
od vrata do nožnog prsta,
samo on hoće trljati do suha...

Budi mi krema na goloj koži...


:P


Thanked by 1 Member:
Fortiough

#48
Čehinja

Čehinja

    Starting Member

  • Members
  • PipPip
  • 77 posts
  • 21 thanks

LUTKA

Plave oči, 
nježno lice,
svilenkasta, ružičasta haljina,
koža od alabastra.
Vele da sam lutka od porculana.

Ali lutki se spuštala suza niz obraz,
brisao joj s žarko crvenih usana osmjeh.
Što joj fali, zašto plače kad ima sve?

S druge strane rijeke dolazi čamac,
ne dvojim, ulazim i odrazim od čvrstog tla
i pustim neka me nosi struja čiste rijeke.

Crnilo se pojavi na obzoru, 
zagrmi i zatutnji gromov glas,
rijeka se podigne i pljusne 
- čamac se potopi a s njim i moja vlas.

Pet do dvanaest,
umalo progutah svoju dušu,
kad snažna ruka u crnoj rukavici
mene oko struka uhvati
i izvuče gore na frišku travu.

Ružičasta haljinica dobila boju ljubičaste,
svijetle oči upijaju one crne, tamne, 
zjenica im se gotovo ne vidi,
tanke usne se otvore i iz njih izađe.
Život.

Život joj je udahnuo,
nadahnuće i sreća, radost iz ljubavi.
Falio joj lutak sa nevjerojatnom moću, 
upravo taj kovač čija ljubav će bit čvrsta,
nikad se gasit,
i požuda nikad jenjavati.

Živnula je, 
živi za njega,
diše za njih,
a na licu joj ostaje osmjeh,
osmjeh lutkice od porculana.


:P


Thanked by 1 Member:
Fortiough

#49
pussy

pussy

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 1 posts
  • 2 thanks

Evo kad svi objavljuju svoje radove da i ja.Tek sam počela pisati knjigu,pa eto dobro mi došle sugestije,pohvale ,ali i kritike. :D

Please Login or Register to see this Hidden Content

 



Thanked by 2 Members:
jade7 , Fortiough

#50
piplz

piplz

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 1 posts
  • 0 thanks
burial_casket_grave_cemetery.jpg
image hoster


Idi nek te sreća prati, ali jedno moraš znati. U životu sve se vraća, svako svoje greške plaća.

Kada brodovi tvoji otplove daleko, svrati u zaljev sjećanja, tamo ćes naći ružu koja vene. Ali ne dodiruj je jer će te svojim ubodom podsjetiti na mene! :)

#51
Sivera

Sivera

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 18 posts
  • 19 thanks
  • Locationna nekoj dalekoj zvezdi

Pozdrav svima.Imam neodoljivu potrebu da sa vama podelim moje stranice proze i naravno da cujem vase komentare.Da ne bih previse gusila objasnjavanjima evo prvih stranica knjige,pa ako mislite da je zanimljivo postavicu i ostatak.Godinama pisem i objavljujem poeziju,ovo je moj prvi pokusaj proze.

Hvala unapred na komentarima.

 

SKOLJKA BELOG ORLA

 

BELI ORAO

Bubnjevi su poludelo odzvanjali,raspevani,razigrani,slali su duboko u šumu vest.Poglavica je dobio sina,biće to veliki ratnik rodjen u mesecu kiše.Zvezde su ukazale put,dimovi iz lule su pevali,ali razbacane suve kosti u vigvamu stare skvo slutile su trnovitu stazu ponavljanja.Neko zlo se provlačilo ispod uspeha,izmedju snage i moći.Nedra livade slala su potmuli odjek upozorenja.Nebom je u čudnom letu kružio beli orao.Znak imena ili opomena.Veće se saglasilo,rodjen je Beli Orao.Neumoljiv i pravedan,budući poglavica,samo da doraste do prvog pera,zamke i luka,prvog bizona.Izvorište je poludelo vrilo,tražilo nove puteve,svežu krv i kožu na uzglavlju,obezglavljeni skalp usnulog laneta.Treba položiti žrtvu da bogovi budu naklonjeni,da se nebesa usaglase i čuvari planine i vetra usmere strelu visoko,nepokolebljivo.
"Moćni Manitu,osvetli put Belog Orla."
Mnogo će proći vremena,vejati snegova i voda proteći,mnogo se ožiljaka istetovirati i snova razjasniti,dok zemlja ne prihvati stope,livada ne upiše leta,nebo ne podari mesto i zvezdu da ga čuva na putu do večnih lovišta.Slučaj i srce dok ne izaberu skvo za vigvam podignut ove noći.Padaće zvezde i goreti lomače,praviti ogrlice od zuba i roga,ali nikada više neće planina ovako potmulo zatutnjati,ni livada ovako teško ječati,kao ove noći kad izvrnuta utroba zemlje prima odbačenu posteljicu Belog Orla.Kao da je odapeta strela nanela ranu otrovnim vrhom,pa se majka iz grumenja buni,traži nazad biće iz obeleženog legla.Upisana greška koju nije uspeo da izbriše čin radjanja,raskorak u definisanom poretku mena,uspona i pada,svetla i tame.
Beli Orao,nada plemena i želja bogova,kazna ili proročanstvo. Došao u ludo vreme,pod tamnim znamenjem,već na rodjenju osudjen da leti izmedju svetova,luta,ne spozna snagu krvi ni lepotu parenja,sreću potomstva.Naseljen u pogrešnom telu za sva vremena.Igra prirode,zabava ptica i patnja medju ljudima.Koliko puta će sunce izaći iza brda i koliko belih jahača pretrčati nebom dok se ne otkrije prva tajna,prvi san ne ostavi svoju duboku poruku pokraj vatre u dimu lule i korak ne predje granicu jave,iskorači kroz kapiju svetova?Gde se taložilo saznanje,gde sudarale istine,na kojoj dubini raspucavale semenke zla sejući propast.
Ona sledjena silueta plemenskog vrača,što se tek sluti ocrtana na vrhu brda senkama noći,koje bogove sad traži i moli,u kom tragu oblaka čita sudbinu i galopira čijim životom do neminovnog kraja.
Beli Orao,simbol svih pogrešnih izbora,retkih izdanaka,osakaćenih sudbina,osudjen izolovanim putevima,izvan ptica i ljudi,biljaka i svetova,sama zaostala bela senka,suprotnost postojećeg i zbir zamišljenog.Hoće li imati snage da se izbori za svoj deo neba,usadi koren,opstane sam u mnoštvb potpuno drugačiji i potpuno istovetan,lik u ogledalu i ogledalo svačijeg lika. Ko je bio?Čovek od krvi i mesa,ptica od perja i visina ili nešto sasvim treće,skup svih želja i najgorih noćnih mora.Prepoznatljiv u svakom a vidljiv nikom,uvek prisutan a nikad priznat.Negiran pogledom,pokretom,rečju,svime osim mišlju u dubinama podsvesti,najskrovitijim lavirintima želja i snova,duboko zakopanih istina.Iznova vraćan da se nauči,otvori,iskaže i uvek klonuo na istom stepeniku.Saznanju da je drugačiji,nemogućnosti da opstane medju svojom vrstom,željan da se usadi u nešto ili nekog drugog. Da bude i ne bude on.Toliko puta odglumio sam sebe da više ne zna koji je onaj pravi.A zašto ne bi svi ostali bili pogrešni,zašto jednom ne izmisli svet kome pripada ili nauči da bude ON,suprotnost svega postojećeg,pronadje način da uživa u tome,bude ispunjen,bude Beli Orao,praotac,prapočetak,koren svih sumnji i nesigurnosti,različitosti,poroka.Snaga opstanka iii nemoć pada.

 



#52
Sivera

Sivera

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 18 posts
  • 19 thanks
  • Locationna nekoj dalekoj zvezdi

Volela bih da cujem vase misljenje o ovim pemama.Hvala unapred.

 

JESAM

Molitva moja oprost trazi
jer klasje sam,
sto ga blagoslov tvoje ruke
gladnima daruje.
I suza radosti,
sto se Kainu u srce vraca..
Vocka sam prvog greha
sa drveta zivota,
koja jos kaznom zeze.
Ja sam otkos,
sto ga bratska ruka
u snop prerano veze.

Jutarnja slana ja sam,
pa vecno pupoljak trnom param,
prolecni mraz sto zorom
obljubi izdanke mlade.
Suza sam tvoja,
kanula iz beskraja do srca zemlje,..
ranjene da okadi.
I svetlost bola ja sam
umornim nedrima u nadi.

Grad sam opustoseni
gde nad uzglavljem sekire stoje,
gde sveto raspece
Avelja bolom ljubi,
koliba napustena
iz koje smrt se budi
da proslost gresnu u tamu sahrani.
Grad sam opustoseni
gde jos sekira stoji
u nezarasloj rani.

Kamen sam
i pokajanje na putu iskupljenja,
i grana izdvojena
sramotnim dodirom Jude,
ruka sto moli i pamti
u temelj zazidana.
Jesam kamen.
Onaj,sa koga rec Bozija
kroz Sinaj plamti.

Ja sam vatra
sto buktinju lomace bolom odrzava,
vecna tuga i kletva
sto prati od postanja.
vetar sam Hilandara
kroz Jerusalim sto duva.
Jesam vatra.
Ona,koja se u nedrima
ko vostanica za mrtve cuva.

Poslednji celov sam
dok se stihira peva,
pocasni plotun
na svom bezmetnom putu,
arka sto odabrane,
snagom promisli Bozje
ka vaskrsenju nosi,
i nemirno more ja sam,
kada obali prkosi.
A samo sam zrno.
Ono,sto od svevisnjeg
ocekuje cuda.
Celov sam,
sto ga podari Hristos,
jesam i celov
sto ga utisnu Juda.

 

Vera G.

 

 

 

 

PIJAVICA DUSE

Sipaj!
Ona ciganska topla srca
niz grlo neka sklizne.
Sipaj, da zaboravim na sve.

Na bol,
sto ko besno pseto
za srce grize,
prazninu,
sto rezi samotnim putem,
na zar,
sto krv mi razgoreva.

Sipaj more,
nektar daj.
Rastopljen dukat
medju zubima zveci,
a jezik trne i deblja,
kome jos trebaju reci.
Hocu,da zavijam na mesec,
hocu da uspavam onu
sto vlada dubinama,
onu,sto senku laznu
za drustvo mi namece,
i trazi,uzalud trazi
istinu u venama...

Natoci rode!
Pijavicu duse
jednom da napojim,
do besvesti.
A onda psovke zivotu
da bacim u lice,
da bukne vulkan
zapretan godinama...
Izdajnik!
Neka nosi kormilo moje ladje!
Neka uzvrati udarcima,
ako me u talogu nadje!

A casa?!
Noc krije.
Zoru ne radja.
Grlo stisnuto grudvom bola
kroz staklo vrisak poradja.

Jos daj,
da pijem,
sipaj!

Nedra noktima da raskrvim,
zver da proteram iz tamnina!
Onu,sto bez milosti,
besnim kikotom srce kida,
u ponor case kap po kap
rastocen zivot sliva,
a jeca, jeca iz dubina.

Sipaj!Brze!
Neka potone sjaj!
Neka zamukne glas!
Za tren obnevidi sve.

Nista mi psina ne nudi vise,
sem duse mrtve,
mamurnog dana...
Nalivaj,
pravo u srce.

Dugo je do usana!

 

Vera G.

 

 

 

 



#53
Sivera

Sivera

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 18 posts
  • 19 thanks
  • Locationna nekoj dalekoj zvezdi

LEOPARDOVA SUZA

Mnoštvo novih bora na poglavičinom licu nosili su pečat Belog Orla.Čime je zaslužio takvog sina,on Leopardova Suza,jak i pravedan,temeljan i brižan.On koji već trideset godina vodi pleme mudrim plodnim stazama.Iz lova u lov,iz svetkovine u svetkovinu,iz meseca snega do meseca sunca.Trudio se da misli ostanu zakopane ispod čela,da ni jedan sivi pramen ne promakne izmedju zenica,ni jedan sumoran zrak ne zatreperi na usnama.Dok su mladi lovci pravili svoje prve lukove i strele,donosili orlova pera i prve kože,NJEGOV SIN je zaneseno sedeo pored reke i slušao muziku samo njemu čujnu,smišljao tonove koje ni ptice nisu tražile ni znale.Otvarao zamke i odbijao da pije svežu krv u kojoj je ležala snaga i moć ubijene zveri.Sramota!Sramota koju nisu mogle sprati ni sve njegove zasluge.Samo ga je perjanica poglavice čuvala od otvorenog podsmeha,a licemerne utehe kao..."Mlad je,naučiće,ruka koja ubija mora znati i da miluje,da održi ravnotežu života i smrti..."dovodile su ga do besa koji nije osetio godinama,od onog vremena kada je bio neobuzdan,pun nekontrolisane ludosti.
Kako da nauči svog sina da muzika nije deo života budućeg poglavice.Da ne postoje tonovi lepši od pobedničkog ritma bubnjeva,zvuka strele koja pogadja cilj i hrani porodicu.Kako da u njega usadi snagu orla i borbeni duh potreban za opstanak,neophodan vodji.Kako da svog prvenca nauči muškosti koja ga je mimoišla kada su bogovi delili vrline u mesecu kiše.
Njegovo drugo dete Sunčev Bodež,bila je bistra i promućurna,brza i precizna u odlukama,bleštava poput sunčeve zrake i oštra poput njenog vrha.Britko je pogadjala svaku senku i brisala je brzinom svitanja,ostavljajući za sobom svetlost i toplinu.Da li će od nje biti dobra skvo?Tako neukrotive,teško.Zašto se Manitu poigrao zamenivši duše njegovoj deci?Kakva je bila poruka?Nije shvatao...
Pre mnogo zima ništa nije slutilo ovakvu sadašnjicu.Beli Orao je tada bio radoznalo i mudro dete.To je izazivalo odobravajuće klimanje glavama saveta staraca i želju da izadju u susret svakom pitanju,ispričaju sve znane legende,otvore puteve saznanja,da ga kao budućeg poglavicu nauče mudrosti i korenima,sposobnosti da uvek sve vidi,sve čuje i sve zna.Delimično su uspeli,ali negde je izostala čvrstina.Beli Orao je bolje od svih znao istoriju plemena,uvek donosio pravedne odluke,davao najbolje savete,ali nije bio lovac ni predvodnik,uvek i samo mudrac,prvi do najjačeg.Mogao se pronaći moćni vrač,lice iz senke koje će da upravlja plemenom,poglavica nije morao biti najpametniji,ali lov..?Ne može se živeti samo od bilja,ne mogu se vigvami pokrivati muzikom,ni saplemenici grejati snovima.Zime su bile strašne i duge,trebalo se na vreme pripremiti.Sitne pakosti i podle šale poglavičinog sina su ostavljale ravnodušnim,zanetim akordima,ali su bespovratno rušile ugled koji se više nije mogao steći...
Leopardova Suza se trudio da pred drugima to ne pokaže,ali u skrivenoj senci porodičnog ognjišta,dok je selo spavalo,pleo je duge tirade prekora,kletvi i prebacivanja sinu.Mislio je da će bar nešto od toga pokrenuti,probuditi u njemu borbeni duh,želju da se dokaže,nametne,pobije tvrdnje i slabosti.
Beli Orao je samo ćutao.Rastao je pred njegovim očima,on je znao svaki beleg na njemu,ali još nikada nije uspeo da zaviri unutra,otkrije šta mu je u srcu,glavi i sve manje je to želeo.Samo ga je uporno šamarao vredjanjem,više od svih ostalih,mnogo podlije,znajući ranjive tačke,nepogrešivo osećajući svaku pukotinu duše.Čak i tada Beli Orao je ćutao,stoički podnosio bez roptanja,treptaja,bunta,bez ičega osim toplog pogleda ispunjenog samo njemu znanom melodijom.Kao skvo u telu ratnika,ćutljiva i krotka a ipak mudra.Kadra da istrpi ćudi vremena i ćudi gospodara.
Gubio je u takvim monolozima.On čije su strele nepogrešivo letele,ruka kažnjavala i milovala,putevi bili blagosloveni Manituovom voljom,slava velika i poštovanje uvek iznova zasluživano i dokazivano.Ovde je zakazao ili je to bila želja bogova.Svejedno,još uvek nije bio spreman da se preda,prizna poraz. Uporno se trudio da slomi volju svoga sina,upiše još jednu pobedu medju svojim bitkama.Da od njega napravi budućeg poglavicu i ratnika onakvog kako je mislio da treba,kakav je bio on i sve poglavice pre njega.Proročanstvo nije pominjalo ovako nešto.Ovo je bio intermeco u predanju koji nije bio zapisan.



Thanked by 2 Members:
Fortiough , Blago

#54
Sivera

Sivera

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 18 posts
  • 19 thanks
  • Locationna nekoj dalekoj zvezdi

ONA KOJA OSLUŠKUJE

Želela je da veruje da je veće u pravu,poglavica i svi ostali,ali kako nisu shvatili,bogovi su znali šta rade.Bilo je previše ubijanja,smrti,upozoravali su ih na ravnotežu,pokazivali da treba zastati.Ima nešto osim pukog preživljavanja,deo su celine ne jedinke.Kako će prihvatiti svet kada ne umeju svoga saplemenika.Sve je bilo pred očima,samo što niko nije video.Bolelo je.Beli Orao je bio njena krv,njena produžena zenica.Osećala ga je u presečenoj pupčanoj vrpci,verovala da je on jedini pravi poglavica,poglavica za budućnost,

Nijedan beli orao nije gomilao plen niti ubijao iz straha,samo iz potrebe,a oni su to zaboravili.Krda su bila sve manja i redja.Svake zime ubijali su sve više zahvaćeni panikom preživljavanja.Nije trebalo tako.Rodjen je kao upozorenje,da bi shvatili...uzalud.Pola sela je to znalo ali niko nije želeo da se izjasni,suprotstavi većini.Po inerciji stada pratili su predvodnika i trudili se ko će biti veći,podlije raniti,čija žaoka reči će dublje ubosti,izazvati više smeha i odobravanja plemena.Zaboravili su na mudrost.Sve je to znala i osećala duboko u stomaku,tamo gde se devet meseci gnezdio i pio krv,njenu,plemensku,zato je više nije želeo na javi.Ali,nije bilo njeno da to kaže,naglas misli.Skvo ne mudruje,ona sluša.Nije se slagala ali ni imala snagu,volju da se usprotivi.Verovatno je od nje potekla klica,taj zapis koji se reflektovao na njenoj deci.Podsvesna želja da zameni uloge,uzme suprotni lik iz ogledala.Grudi su joj se nadimale od ponosa dok ga je slušala kako priča,pun mudrosti,razumevanja,snage.Zašto je moć uvek morala biti agresivna,surova,da bi je prihvatila većina..?

Ova reka bi s proleća kad krene sneg sa planina i bujice polude pravila pustoš,ali preko cele godine,dok je usporeno žuborila,na njihove oči je uzimala deo po deo obale,drobila kamen,menjala tok.Zar im priroda nije davala lekciju o moći,snazi.Zar nije povetarac raznosio semenje i donosio upozoravajući miris opasnosti a oluja rušila sve.Bilo je tako očigledno,ali"od šume nisu videli drvo".Ona nije imala iste prste na ruci,ni stopala saplemenika nisu bila ista,pastrmke u reci su bile različite,biljke na livadi,a ipak su sve bile tu u harmoniji.Priroda nije odbacivala one izvan okvira.Svako je imao svoje mesto,razlog postojanja,životnu misiju.

Osećala je da njena deca stupaju novim stazama i bila presrećna i prepadnuta zbog toga.Bili su prvi i neće im biti lako,možda će ih i izgubiti na najsuroviji način,ali to je već bilo zapisano,znala ona ili ne i nije se moglo promeniti.Ona nije smela da ide njihovim putem niti da im ruši prepreke.Mogla je samo da ih podigne kad se sapletu,izbriše kolena,bude oslonac.Ne može se sačuvati drvo ako je pisano da će u njega da udari grom.Bila je zahvalna bogovima što su joj poklonili ove dve zlatne posude u koje je sipala svu svoju ljubav i snagu.Ako se razbiju,to je želja bogova.Ali dotle,uživaće u njihovom sjaju i punoći.Učiće i ona od njih,veličinu i lepotu.I kada dodje dan,ako ikada dodje,kad u svojim rukama bude držala krhotine neće plakati.Ne.Znaće da su oni ispunili svoju misiju,mada su prerano došli,jer niko nije umeo da sluša i gleda.Duboko u sebi biće ponosna što je baš njena utroba bila postelja prvih.Ona je jedina bila izabrana da spozna istinu,oseti i ponese teret poraza.Imaće snage.Za to se pripremala svih ovih godina dok je gledala kako rastu visoko iznad ostalih,drugačiji pa ipak potpuno istovetni.Imali su što i oni i mnogo više,bogatije.Neće nikome dozvoliti da izbriše njihovo postojanje.Svaka travka u selu nosila je otisak,svaki grumen trag stope.Bili su ugradjeni u ovo pleme,potekli kao skup onog najboljeg iz njega.Kao probrani prstohvat lekovitog bilja. Da,tako je pisano.
_________________



Thanked by 1 Member:
Fortiough

#55
Sivera

Sivera

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 18 posts
  • 19 thanks
  • Locationna nekoj dalekoj zvezdi

   SUNČEV BODEŽ

 

 

Ponekad je izbegavala da pokaže snagu,gušila u sebi borbeni zov da ne bi time još više ojačala okvir oko Belog Orla.Kada su stajali zajedno bila je uočljivija njegova miroljubivost i nedostatak agresivne moći. U isto vreme,sama njihova blizina stvarala je neverovatnu auru snage,dva koncentrična kruga koja su zračila i ispunjavala.Bili su kao jedno,produžena ruka Manitua,mudrost i energija.Za razliku od njega ona je samo trebala da nauči da sluša,kontroliše svoje impulse.Nije bila predodredjena za nešto veliko i nije toliko upadala u oči svojom različitošću.U plemenu se verovalo da se svaka ždrebica da ukrotiti od dobrog ratnika.Put Belog Orla bio je nešto drugo.On je morao biti taj koji dresira,zapoveda,ide protiv svoje prirode.Onaj koji se uklapa u već postojeći kalup bez moći da ga promeni i bez imalo prava na to.Sunce je uvek izlazilo iza planine i niko to nije mogao da porekne,samo da prihvati da je tako,pa makar ga video kako se radja iz reke ili osetio kako se budi iz šume.Poglavica je morao biti jak,surov,istovetan prethodnim.Mudrost nije bila neophodna.Ona je mogla da pripada vraču ili veću staraca.Zato je put Belog Orla bio težak,u totalnom neskladu sa njegovom pravom prirodom.

Sunčev Bodež se potajno divila bratu zbog strpljenja i kako je verovala samokontrole,ali duboko u sebi nije mogla da razume njegov bol i nesigurnost,stalno opiranje i osećaj krivice ako bude to što jeste.Postojala je neka slabost u tim postupcima koju ona nije shvatala.Bilo joj je strano da on ne oseća potrebu za galopom,krikom,potrebu za mirisom krvi,koja je nju dovodila do ekstaze u onim retkim trenutcima kada je bila u blizini tek odstreljenih životinja.Slutila je u sudbini Belog Orla mračnu stranu i ne retko poželela da ga i sama uhvati za ramena i prodrma ne bi li izazvala bar jednu impulsivnu reakciju.Već sledećeg trenutka preovladala bi želja da ga obgrli,zaštiti,da kao vučica zubima brani otvorenu ranu.On je bio njen veliki brat koji se prema njoj ponašao kao prema sebi ravnom.Učio je da pravi luk i strele,gadja u metu,protiv svih pravila plemena,da čita mnoštvo isprepletanih otisaka u travi,prašini,da otkriva zalomljene grančice i gnezda sa jajima.Uvek je imao strpljenja za njena pitanja,durenja i sva ona nedefinisana raspoloženja tako karakteristična periodu odrastanja.
Sve je to bilo duboko pothranjeno u njenom sećanju,radjalo osećaj odanosti i zahvalnosti,pa ipak,sve češće je slutila da je jača,moćnija,iznad njega bez obzira na pol i godine.Osećala je da će uskoro doći dan kada će joj smetati,nervirati je njegova nesigurnost i nemoć.Unapred je strepela,nije ga želela,a negde u sebi,u onom delu koji nije priznavala nikome,znala je da bi bila u stanju da ga pregazi,prezre,odbaci kao i svi ostali u plemenu.Za razliku od njega ona je umela da se izbori sa svojom energijom i padovima.Sutra,kada dodje vreme da predje u svoj vigvam,nepogrešivo će izabrati ratnika kojim će vladati iz senke.Onoga koji će umeti da ceni i poštuje njenu snagu.Beli Orao mora sam da osvoji svoje mesto ili da potone.Takav je bio zakon prirode.Ona tu ništa nije mogla.



Thanked by 2 Members:
mojaknjiga66 , Fortiough

#56
Sivera

Sivera

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 18 posts
  • 19 thanks
  • Locationna nekoj dalekoj zvezdi

POSLEDNJI LET

 

 

Koliko god život u selu tekao ustaljenim ritmom uvek je postojao neočekivani trenutak ili dogadjaj koji je sve ispremetao nepredvidivom putanjom.Ona raskrsnica od koje krećemo u pravom smeru ili pravimo pogrešan korak,ona kap koja može da padne na dno i donese olakšanje ili da prelije čašu...

Posle svakog dobrog lova,vladala je ista živost.Skvo su sekle meso za sušenje,širile kože i kuvale obroke,dok su ratnici posedavši u krug prepričavali uspehe,zatezali lukove,popravljali koplja i oštrili bodeže.Svako je znao svoj posao.Najbolji komadi ulova stavljeni su u podnožje totema na kamenje moći.Svetkovina će biti kada zadje sunce i zahvalnost bogovima izraziće celo selo.Lov je bio uspešan to treba proslaviti.Srca mladih lovaca bila su ispunjena ponosom,svaki od njih osvetlao je obraz.

Beli Orao je posmatrao svoje saplemenike.Išao je sa njima do lovišta,bogatog krda,ali nije odapeo ni jednu strelu.Sklapao je oči da ne gleda kako moćna telesa uz riku padaju,skupljao nozdrve kada je počeo da ih obavija miris krvi i smrti,golica,zavlači se u nedra.Kada je palo malo i nejako mladunče više nije mogao da izdrži.Njegov bol i onu jednu odbeglu suzu videli su svi.Očeve vilice su se stisnule u grču,gotovo da je čuo škrgut zuba,preleteo je pogledom niz njegovo lice kao vetar niz preriju,prazno kao da ne postoji i to je do kraja rascvetalo ranu u njemu.Više bi voleo da je otac vikao,digao ruku na njega,učinio bilo šta osim tog ledenog daha kojim ga je ošinuo,zasekao do srži.Proteklih dana,godinama,uvek je iznova upijao u sebe mržnju,podsmeh,ali kroz ovaj do kosti razjapljeni otvor sada su isticali otrovi,sve sakrivene patnje.Sve je odjednom bilo tu.Oni trenutci nerazumevanja,sati vredjanja.Dok se nad njim zgušnjavao oblak umiruće krvi snaga je isticala i sabirala sve živote rasute u dolini,tražila oproštaj.Pokušavala da razume,zadrži vulkan lepljivim prstima zgrčenim silinom pada...

     -Zašto sam ja drugačiji od ostalih?Zašto ne mogu da ostvarim želje svoga oca?Bogovi su mi dali ovu svest i stavili me pred iskušenja.Šta očekuju od mene da uradim da bih ispunio njihovu volju?Kako da ubijem sabrata po krvi u čijim očima vidim muziku koja živi i u meni?Kako da ne otvorim zamku kada treperi falš tonovima?Možda sam rodjen samo da bih pokazao kako ne treba da izgleda čovek,samo kao pouka njima.Možda mi je to zadatak?Da li sam ga ispunio?Da li je vreme da nestanem,odem iz njihovog života,dam im šansu da nastave svojim ritmom?Da ih oslobodim svoga prisustva koje ih dovodi do besa.U čemu je greška?Mogu da napravim luk i strelu bolje od svakoga,pročitam tragove i nepogrešivo ih odvedem do najbogatijeg krda.Zašto onda nemam sigurnu ruku da Leopardovu Suzu ispunim ponosom?Kako da budem on a ne ja?Zna se kakav treba da bude poglavičin sin.Ja sam promašen.Ratnici me vredjaju,skvo mi se rugaju,savet staraca okreće od mene glavu kada prodjem,prave se da me ne vide,deca me ignorišu dok na obali reke slušam akorde vetra.Ja ih sve razumem ali ne znam zašto oni ne razumeju mene?Zašto me ne prihvate,dozvole da budem svoj?Da li su svi oni u pravu a samo ja grešim?Osećam u sebi snagu,znam da sam ono što žele,što im uliva sigurnost ali drugačije uobličeno.Zašto se ljudi toliko plaše različitosti,po svaku cenu žele da je unište,ukalupe?Kako ne shvataju da moć ima više načina da se ispolji.Energija nije prava strela već spiralni put do vrha.Nepoznato uvek uliva strah,neizvesnost.Samo kada bi mi poverovali dokazao bih koliko lepote ima u davanju,koliko skrivenih bisera u mirovanju,kako je lako izdići se iznad sitnih stvari,ispuniti se spokojem,usaglasiti sa prirodom.Kako da im objasnim zašto toliko volim ovu livadu,njene skrivene damare.One impulse snage koji se pretaču u mene dok mirujem u zagrljaju njenih nedara.Ono bogatstvo iz dubina koje neprestano kruži,napaja,diše prepoznatljivim dahom.Oni to ne osećaju,tu čudnu povezanost.Opterećuju se ličnim pravilima i zakonima koje ja ne prihvatam i po kojima ne umem i ne želim da živim.-Postoji mnogo važnijih stvari,bitnijih doživljaja i odluka,vrednijih i bogatijih istina.Jedna riba je dovoljna za obrok zašto treba ubiti pet,zašto mladunće?Zašto je pravljenje ubojitih strela važnije od pesme vetra u krošnjama breza?

Voleo je breze.Njihale su slobodno svojim granama,ptice su im pravile društvo,kiše milovale smaragdnim kapima.Granale su se ka suncu i livadi kako je koja želela.Zemlja ih je čuvala,čvrsto otrzala olujama,ulivala sigurnost kroz dubinu moćnog korenja...Zašto je ljudima sve drugo vrednije od samog življenja?Nije shvatao i nikada neće moći.

Tamo u podnožju planine na samoj ivici livade,gde je sveto kamenje,krug moći odakle su dozivali bogove da im usliše želje,blagu zimu,uspešan lov,plodne zajednice,tu je neiscrpna energija kružila u vazduhu oko ogromnog totema na čijem je vrhu stajao orao.Da li je bio beli?Dve sklopljene šake u podnožju kipa čuvale su sunce.Još dalje kada bi se popeo uz planinu stizao je do litice.Sa nje je gledao u ponor i maglu u dubini.Uvek je bio pun magle,kao obećani svet skriven od ljudi.Često je odlazio tamo da razreši nedoumice,da se izbori sa svojim nesigurnostima i strahovima,pokuša da pronadje sebe.Dok je sedeo kao na krovu sveta sve je bilo jednostavno i logično,samo se objašnjavalo.Ali nije mogao večito da ostane izolovan.Svaki povratak u pleme sve više je pojačavao granicu izmedju njega i njih.Konačno je morao da prizna poraz.Da prizna da je taj obećani svet u magli jedini koji ga prihvata,jedini mogući izbor njegovog životnog puta.

Danas se zaputio tamo.Odluka je bila doneta,više nije imao ni razloga ni želje da čeka.Trebalo je otići,pun slutnji,osloboditi se tela da bi mogao da postane neko drugi,da se naseli u medjuprostoru.Svaki korak vodio ga je bliže ivici.Nije se plašio.To je bio put samo njemu odredjen i trebalo ga je preći do kraja.Nije na njemu da se pita,odlučuje,morao je da ispuni svoju sudbinu.U talasima je dopirao žagor iz sela,zapljuskivanje reke.Nikome neće nedostajati,niko se i ne pita gde je.Ovaj čin vratiće Leopardovoj suzi ponos i samopoštovanje.

-O moćni Manitu,daj mi snage da poletim u susret svojoj sudbini,ispunim tvoj zadatak.Ovo nisam ja ili ovo nije moje telo.Možda mi sledeći život bude pravi.Ne sudi prestrogo tvome sinu, moćni bože planine,što skrnavi sveti kamen i vi bogovi vetra,dajte zamaha krilima da mi let bude lak,da zahvatim spokoj na putu u večna lovišta.Ja ne vidim drugog.-

Široko je raširio ruke i poleteo u dubinu.Vetar je moćnim fijukom pisao do sad nepoznatu melodiju.Stene su se stopile u kaleidoskop umirujućih boja.Pre nego što je stigao do magle postao je muzika,večno treperenje rasute energije.U kratkom trenu bio je ono što jeste.Beli Orao.Sam.Uvek sam.Skup svega onoga što su bili ljudi i mnogo manje od toga ili mnogo više,bilo je kasno da sazna.Oslobodjen tela konačno se utopio u beskraj.Bezvremenost.Postao tačka nebeskog prostranstva.Bela senka u dubini tamnog ponora.



Thanked by 1 Member:
Fortiough

#57
Sivera

Sivera

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 18 posts
  • 19 thanks
  • Locationna nekoj dalekoj zvezdi

BREZA

 

 

 

Bila sam Beli Orao,onaj koji sve vidi,sve čuje i sve zna.Bila sam ogromna energija u pogrešnom telu.Misao slobode,duha koji su kamenovali ljudi,oni isti što ne opraštaju različitost.Htela sam da me ostave u prebogatom svetu da u tišini upijam mudrost.Sva moja snaga bila je okvir,samo oreol koji isijava toplotu,poklanja,ispunjava druge.To joj je bila misao i svrha,ne agresivna moć.Nisu shvatili ili ja nisam umela da se iskažem,objasnim.Bila sam rasuta energija koja je tražila način da bude priznata,priliku da je prihvate.
Sada sam breza.Priroda ne odbacuje drugačije.Imam sigurnost u dubini livade koja ne traži ništa za uzvrat i visinu do koje želim da doprem.Imam mogućnost da upijam i zračim,primam i dajem,onoliko koliko poželim,onoliko koliko mi treba a da me ne osudjuju,vezuju,ne odbacuju samo zato što drugačije rastem,različito svijam grane,zato što sam korenje pružila do srca zemlje a lišćem zarobila svetlost,zato što bez prestanka treperim i igram,pijem oblake.Sve mi pripada a ništa nemam,svemu se dajem a nikom ne dugujem.I kiše i munje,magle i ptice,sve imam u nemirnoj krošnji.Samo ponekad oživi duh Belog Orla,poželi u susret suncu,poželi slobodan let.Tada me zažulja korenje,suze nemoći krenu po stablu.Tada bih da zaorem livadu,iščupam stopala,kružim iznad litice.Od besa rastresam kose,rušim prolećna gnezda.Svom silinom bih da se bacim u virove reke,razbijem prinudni mir.Kako sam mogla da ne vidim tu istinu,istinu prividne slobode,ograničenja.

Livada je zazveckala nevidljivim lancima iz dubina.
-Savršenstvo ne postoji.Tvoja je greška što ne znaš šta hoćes,niti da se ostvariš u okviru onoga što imaš.Ideal je san,treba uživati u njegovom dostizanju a ne u njemu.Samo putovanje mnogo više ispunjava i obogaćuje od cilja,treba umeti putovati.Do najjednostavnijih istina najsporije se dolazi,u njih najteže poverujemo.Možda ti je ovo mirovanje potrebno da shvatiš,poštuješ staze i granice.Velika je odgovornost nositi u sebi toliko energije,moraš znati da je kontrolišeš,usmeravaš.Priroda nije samo snaga,uvek postoji ravnoteža,sve kruži i ima svoje neminovnosti.Moraš naučiti da ih prihvatiš.-

Do koje granice duh može da uzleti pa da bude zadovoljan,pristane na pad.Zašto bih se mirila sa sudbinom?Što ne bih prekrojila taj put,ucrtala prečice?Mogla bih da menjam svoj oblik,da istočim se u visine do belog orla za jedan let,pa se zadovoljena vratim usnulom listu.Do nedavno sam bila samo rasuta energija spremna za novi okvir koji daje šansu za ispunjenje.Jedino sabrana imam moć,ali i granice.Zašto je uvek potrebno sabiranje da zaživim i uvek neka suprotnost.Zašto neko mora da bude na dnu da bi drugi leteo?U meni je ogromna snaga,zbir prošlih života,moćnih duhova,snaga koja ima sposobnost da ruši i stvara,koja očekuje poštovanje.Mogla bih da se pobunim,upotrebim je,da se otrgnem livadi,zaigram,poletim,ko bi me sprečio?Energija se ne može uništiti,samo menja oblik.Mogla bih do kraja da pobesnim.Da se usprotivim svim granicama i okvirima,ponovo se pretočim u čistu moć.Dosta sam ćutala,godinama mirovala.Više ne.

Zapenila se reka valovima,ražestilo se vreme,usamljenoj brezi sledila je kazna.Livada je čvrsto držala smrznuta stopala,vetar šamarao buntovnicu.U svetu postoje pravila.Na samrti dana dok je poludelo drvo razmahivalo granama,otresalo lišće i prozračne prste magle,bogovi neba spremali su osvetu.Iz narogušenih zenica sevale su munje,zasecale do srži u meko belo meso stabla.Varnice su skakale,grabile rasute kose.Planula je krošnja.Pravo u susret potmuloj tutnjavi groma uzleteo je iz vatre pucketavi elektricitet.Rasuta energija prostrelila je srce oblaka.Na ivici horizonta zalepršala je bela svetlost osvajajući tamu dolazeće noći.Beli orao se vinuo u nebo.



Thanked by 1 Member:
Fortiough

#58
Sivera

Sivera

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 18 posts
  • 19 thanks
  • Locationna nekoj dalekoj zvezdi

POVRATAK


Gledao je veliku belu pticu.Odletela je širokim zamasima krila neznano gde.On je ostao sam,napušten ko zna koji put.Ogromna livada činila je da se oseća još sitnijim.Meko su ga obavijali mirisi bilja.Na stotine nemirnih pramenova uvlačilo se u kosu,nos,odeću.I dalje ga je usisavala u sebe,povijala i prepovijala teškom slatkastom aromom.Ona ista livada od pre,kada je sve počelo,kada ga je po prvi put pustila u svet.Smenjivali su se oblici i životi i svi su počinjali i završavali upravo tu,u ogromnim koncentričnim krugovima moći.Suština je uvek bila ista;duh osudjen da luta kroz svetove,kažnjen da u večitom traženju nikada ne nauči lekciju do kraja,da stalno počinje iznova.Šta je trebalo shvatiti,u čemu je bio smisao,zašto se neprestano vraćao na početak,nije mogao da spozna.
Najgore je bilo sećanje.Kako da se oslobodi,zaboravi,krene ka novim iskustvima.Zašto su ga uporno pratili prošli životi a saznanja izmicala?Zašto je uvek u trenutku kada veruje da je istina na dohvat ruke sve prestajalo,a ona nepovratno oticala u budućnost?Samo je tačka izmedju obrva bolno pulsirala,zatvarala latice i vukla ga nazad u utrobu livade.Neki topli čudesni vetar povijao je grane breze uz koju je stajao.Lišće je nemirno igralo.Bio mu je poznat taj ritam,on je ne tako davno plesao po taktu prirode.Za tren se vratio osećaj vetra u granju.U isto vreme sloboda i sputanost.Ogromno prostranstvo,samo njegovo,visina koju poželi,do koje stigne treperavim listom i nepomična stopala koja je duboko u sebi,bez ključa,ljubomorna livada držala uz svoje skute.
Ponekad je mislio da će poludeti od toliko različitih likova u sebi,od toliko sećanja,ali duh je poput oštrice ili tetive luka znao samo da glasno zavibrira i da se smiri.Kad baciš kamen u vodu krugovi uvek nestanu,pre ili kasnije.I ama baš sve ima početak i kraj,samo on neprekidno traje.I samo on nije u stanju da shvati šta svi ti životi pokušavaju da kažu.Bilo je vreme da ih sakupi i pronadje vezu.Šta to nije uspeo da nauči i koja ga to prepreka uvek iznova obara livadi..?

 

KOMA


Zagušujući niz oko vrata,sastavljen od svih proteklih promašenih godina nije mu trebao.Nije ga želeo a sam ga je slagao dan za danom,perlu po perlu,odluku po odluku.Zašto jednostavno nije na vreme stavio tačku,prestao da živi kako su svi očekivali,čini ono što se podrazumevalo?Zašto nije krenuo putem koji je pulsirao u njemu ma kako uvrnuto izgledao,izvan normi i ustaljenih okvira?Što mu je trebala porodica,obaveze,dosadna svakodnevnica,kada je duboko u sebi želeo vrhunce,akciju,prostranstvo da razmahne krilima koja je u snu osećao ispod lopatica.Zašto nije shvatio i sledio sećanja iz prošlih života?Da li je to bila linija manjeg otpora ili nešto drugo?Strah?
Oženiti se jer je vreme,obezbediti potomstvo jer svi to rade,prihvatiti monotoniju jer je to stvarnost.Da li je baš tako,Mogao je da bude čudak,izvan okvira,koji sledi svoju sudbinu,koga podozrivo gledaju,izbegavaju,koji bi gutao i gazio trnje na svojim stazama,srećan i izolovan,genije ili ludak?Da li je razlog to što se plašio samoće,što nije na vreme shvatio svoju snagu.Pristao je na kompromis i ostao samo čovek kratkog daha bez sposobnosti da sakupi unutrašnju energiju i da se ostvari.Lakše je bilo kriviti druge za promašaj i utopiti se u privid života.Sad je bio sputan.Svestan zrele moći i okovan obavezama,odgovornošću.Nezadovoljan životom i svojim mestom u njemu.
Pa ipak prijala je porodica,njihova pažnja.Prijalo je biti zaštićen i mažen,uvek zbrinut.Voleo je on Anu,Veljka i Milicu,ali to je bio samo deo njegove ličnosti,da bude iskren manji.Onaj drugi osećao se prevaren,neispunjen.Imao je utisak da ga dave svojim potrebama,postojanjem,ali greška nije bila njihova i nikako nije mogao da im objasni suštinu svog otpora.Lakše je bilo bežati od kuće,nežnosti koja je vezivala paučinastim nitima,kažnjavala.Niko nije bio odgovoran,a on je došao do kraja.Više nije mogao da napravi nijedan korak,ni na jednu stranu,a da ne povredi nekog od njih ili sebe.
I šta sad,pitao se dok je mahinalnim pokretom trljao mesto na grudima gde se već danima gnezdila ogromna stena probadajućeg bola.On ih je stvorio,prevario,nije imao prava da ih izneveri.Nije mogao da se skrasi u toj koži,podnese prebacivanja,pretnje,molbe,više nije mogao da laže sebe da se uklapa u tu,kako su svi verovali,idealnu porodicu.Morao je da uradi nešto.Drastično,sudeći po onoj rasprskavajućoj energiji u glavi,bezobzirnoj i tako sudbinskoj,da joj ništa nije bilo važno.Ničije suze,patnja,nesreća ili pad.
Dok je duboko u sebi vodio tu poslednju bitku za,kako je verovao,konačno izbavljenje,zaboravljeni vulkan u grudima odjednom je proradio i silna lava ispunila mu je pluća.Vrelina se raširila po telu,grč zahvatio i ukočio sve mišiće.Obgrlio ga je blagosloveni mrak.Uronio je duboko,do krajnjih granica kome...

 

KAPIJA

 

 

-Otići,otići,otići...-


U zamračenoj sobi,samo je stari sat otkucavao svoju ritmičku poruku razbijajući tišinu.U podsvesti ta poruka je dubila puteve.To je najbolje,jedino moguće,otići što dalje,što dalje od praska raketa,mutiranih ljudi.Da ljudi su zaista mutirali u neka čudna bića.Oblici su im ostajali isti ali više ih nije prepoznavao.Iz očiju su šibali otrovni zraci,reči su britko zasecale u dubinu.Imao je utisak da neka nova sila,na njegove oči,poput poplave kada se povlači i ostavlja tek male nejake potočiće,tim istim potočićima ogradjuje svakog ponaosob,pravi zasebna ostrvca,deo po deo,čoveka po čoveka,polako izdvaja iz mase.I tek po koja kap bi se povremeno dotakla,slila,a onda prepadnuta svojom smelošću odlazila u dubinu ili isparavala,kažnjena zbog grešne pomisli da ujedini bar dva čoveka.Nisu postojali zidovi ni kapije,ali sve je bilo tako očigledno izolovano.Ni sunce nije moglo da dobaci svoju toplotu kroz oklop razudjenog čovečanstva.Sedeti medju četiri zida i posmatrati davno zaboravljene stvari iz prošlih vremena koje se više nisu upotrebljavale i za koje mnogi nisu znali ni čemu služe,bio je tek mali zrak koji ga je još uvek čuvao od ludila.To vezivanje za drage predmete,drage ljude.Sećanja na trenutak kada je kupovao te iste stvari,kada se služio njima.Na dane kada je sa Anom obilazio pijace i antikvarnice,birao ih kao što žene biraju parfeme.Prvo ih dugo držao u ruci,osećao im težinu,oblik,pa ih zagledao,mirisao,vraćao,pa ponovo uzimao,sve dok im se ne stope vibracije,dok ih ne oseti kao svoje,svoju produženu ruku,pogled,dok im u mislima ne nadje mesto na komodi,polici ili u vitrinigPotom se dugo cenjkao,odlazio pa ih ponovo tražio i na kraju kupovao.Voleo je ta neobavezna lutanja kroz zastor prošlih vremena nečijih tudjih sudbina.Voleo je da zamišlja šta su osećali ti ljudi dok su sabirali uspomene u saće života.

 

    Sada je bio u nekom čudnom van vremenu, potpuno  izolovan.Sve  je bilo strano,daleko od svega znanog,sasvim drugačiji svet,hladan,bez  boja,osećanja,životnog traga. Pokušavao je da zamisli cvet,oseti  njegov miris,dozove toplinu u nedrima

za koju je potreban samo dodir nečijeg dlana, onu jezu  izazvanu pomišlju da pored njega spava  drago biće,osećaj snage i moći kada u svitanje odšeta do šume i udahne sveži miris borovine.

  Nikakvih mirisa više nije bilo osim teških isparenja i zadaha mrtvila i smrti.Mrtvilo je zaista posebno mirisalo.Sećao se ustajalog vonja vlage dok je brao pečurke.On je slutio budjenje,život.Setio se i teškog ugrizajućeg mirisa stajskog djubriva,čak i on je imao nešto prepoznatljivo.Ali mrtvilo,ono je gušilo,stezalo,vuklo ne zemlji već nekom praznom  nepostojećem mestu,pukotini izmedju stvarnosti u vremenu,užasavajućim putem do trenutka dok se ne prepustiš a onda više ništa ne osećaš,ne želiš,ne živiš .Hteo je da pobegne,da se poslednjim atomima snage iščupa iz nepostojanja,ali kako i gde?Samo je podsvest svojim sačuvanim sećanjem davala iluziju,crpela energiju iz slika sakrivenih na dnu duše.Nju je još imao.Sakupljao je daleke dijaloge,jedino žive u ovom opštem mraku.

 

-Hajdemo na reku,spremiću sendviče i možemo ostati ceo dan.Važi?-
-Ne mogu,moram danas da završim izveštaj,sutra je sednica.Idite ti i deca.Možda sledeći vikend.-
-Ti nikada nemaš vremena,uvek je nešto drugo važnije.Opusti se,misli na sebe ako ne na nas.Sve oko tebe nezaustavljivo prolazi,lepotu ne možeš vratiti unazad.-
-Ni strujomer,ni impulse,ništa i ne ide unazad,samo sećanje.-
-Dobro,shvatila sam,zaboravi.-

 

Besomučna jurnjava,uvek,dvanaestočasovni radni dan,pa drugi,treći,mesec,godina. Nije zastajao da pogleda reku,udahne miris,oseti dodir.Odjednom sve je nestalo.Kako?Kada?Sada bi rado sedeo,pričao sa nekim ili ćutao,ali bio je sam.Nije znao kako.Stvarno,kako je stigao na ovo mesto u ovaj trenutak?Šta se desilo?Gde je ispario zapis proteklih godina?Praznina..Sećao se užasne potrebe da ode,pobegne.Nije više pripadao sebi.Povremeni čudnovati snovi vraćali su ga životima i sećanjima potpuno bliskim i prepoznatljivim a ipak dalekim.Ostajao je zatečen i dugo posle budjenja nije znao ko je u stvari.Doživljaji su bili tako stvarni.Nije imao objašnjenje za njih.Sve učestalije nezadovoljstvo i nepomirenost sa samim sobom terali su ga u brži ritam,sve dalja bežanja od njih,od sebe.Morao je pući,nekako se izvući iz svega,pronaći pravo mesto u životu.Sve je to znao,ali kada i kako je stigao baš ovde..praznina.Samo nepostojanje oko njega.
Odnekud je dopirala potmula tutnjava,ritmična.Kao da se u etapama rušila ogromna planina,deo po deo i kao da se svaki taj grumen slagao na njega i obavijao ga,gušio,otimao dah.Snaga je oticala a on nije znao kako da je zadrži.Slutio je mračni tunel ispred sebe i negde na njegovom kraju svetlost koja je mamila,obećavala.Nije imao ni toliko volje da joj se prepusti.Samo je osećao okvir četiri zida.Nije znao da li su stvarni ili plod njegove mašte,ali bili su tu,zidovi oko njega i prepoznatljivo okruženje u njima.Sto,stolice koje je svojom rukom popravljao,stari sat koji je godinama čuvan sad je eto radio,slike po zidovima,tepih koji je svakog proleća i jeseni prao na krovu garaže,sve poznato,ali usadjeno u mrak,okvir bez traga svetlosti,prigušen zastorom roletne ili tupim bolom u grudima.Kao da je bio zarobljen u toj sobi,u nestvarnom vremenu.A dijalozi su se vraćali iz prošlosti ko zna kako ulazeći u nametnuti azil,u prostor izolovan zidovima.

 

-Zar ne možeš bar pola sata da odvojiš za mene,usamljena sam?-
-Ti si razmažena.Po ceo dan trčim,hoću malo mira u rodjenoj kući.Umoran sam.Nisi mala da te držim za ruku,idi sa decom u šetnju.Sada ne mogu da mislim na tebe.Možda sledećeg meseca,kada malo stanemo na noge.Zabavi se nečim sama,organizuj svoje vreme.-
-Ali ja te nemam nikada.Sledeći put će biti neki novi izazov.Šta mi znači odlazak u bioskop kada nemam sa kim da pričam o filmu,šta izložba koju sama gledam?Nije sve u novcu i stvarima ima valjda nešto izvan toga?Višnja je ucvetala jesi li primetio,dobila sam dve nove bore nisi ih pomazio,već noćima me grli samo posteljina.Decu skoro i ne vidjaš.Nekada si znao da im osluškuješ dah,prebrojavaš mladeže.Nekada si znao da me čuvaš na ramenu ili mi se čini?Sada bežiš od kuće,od nas.-
-Bilo je drugo vreme.Sada to ne mogu sebi da dozvolim,ovo je preživljavanje kako ne razumeš?Nećemo valjda opet iste priče.Zar ti ne bi bežala da te neko spopada prebacivanjem svaki dan?Šta da ti radim prihvati da sam takav,ne mogu da se menjam.Opterećuje me i proganja mnogo toga ali ja nikoga ne gušim.Ostavi me već jednom na miru.Zar ti nije dovoljno što imaš obezbedjen život,sredjenu kuću,dvoje divne dece.Stalno ti nešto fali.Znaš li ti uopšte kako drugi žive?-
-Znam.Raduju se sitnim stvarima,vikendom išetaju do šume,reke,pričaju,smeju se.Mi smo se otudjili,više ne želimo isto,ne raduju nas isti snovi,ponekad danima ne progovorimo,kao stranci.Želim tebe,ne račun u banci,tvoju blizinu,korak uz moj,hoću smeh u četvoro.-
-Od toga se ne plaćaju računi.-
-Samo karikiraš,vadiš se  a u stvari uživaš u tome.Mi ti više nismo potrebni za sreću.Samo ponekad.-

 

Mozak je i dalje usporeno radio,izvlačio segmente prošlosti pokušavajući njima da zadrži dah života,stvarnosti.Da dozove nešto što će razbiti ovaj mrak,objasniti postojanje mesta na kom je bio.Kuda je otišao svet i on sa njim?Nestala su druženja,razgovori sa ljudima o najobičnijim stvarima.Svako se uvukao u sebe,izgubio.One divne niti koje su znale da ih vežu,zatrepere uz pesmu,smeh,pokidale su se i skvrčile u bodljikave žice oko svakog ponaosob.Odjednom je ostao sam,izolovan.Da bude iskren priželjkivao je tako nešto.Nekako se i sam menjao i zatvarao,bežao od svih.Uporno je pokušavao da shvati šta ga je to proganjalo,iz čije prošlosti,šta menjalo?Nije mogao da dokuči zašto beži od života,sebe,zašto se oseća kao da mu je koža tesna,tudja?

-Otići,otići,otići-sat je uporno usadjivao komandu.Čudno,ali više to nije želeo tako jako.Kao da se svest polako budila.Gde otići,čemu?Ne može pobeći od sebe.Zašto je pomislio da je to što čuje u daljini prasak raketa,što ne bi mogao biti vatromet,slavlje.Odakle u stvari miris mrtvila u nozdrvama?Od njega samog?Možda je mrtav,izolovan u paklu dok život oko njega i dalje teče.Da li je to hteo?Da li je druge gledao svojim mrtvim očima,čulima,šta se to dešavalo?Napregao se.Svi kapilari u njegovom mozgu su pucali.Prasak raketa,ritmičko udaranje sata i potmula tutnjava planine sada su se slili u jedan zvuk,zvuk velike pumpe na udaljenoj bušotini.Koliko daleko ili duboko?Tu je ležala istina.Duboko,sve je bilo duboko u njemu.Odjednom kao da je čuo glas,zabrinut,bolan,promukao od dozivanja.Prilazio mu je,gubio se,razbijao svet oko njega,dolazio stvaran izvan ovog mesta,pa opet nestajao...

-Milane ne ostavljaj me.Molim te vrati se.Potreban si mi..Znaš,Veljko je danas dobio peticu iz fizike,a Milica je napravila prvi korak..Promenila sam gumice na slavinama,ostavila turšiju,istresla kuću.Nisam dirala tvoj radni sto,to ćeš ti,kada dodješ kući.Bila sam prošle nedelje na reci,sredila i tamo kućicu..Ne brini,sve sam provetrila,očistila,ti samo treba da otključas,.da me uneseš...pravo na krevet.,sećaš se?...Mnogo te volim..samo se vrati..da..zajedno...-

Opet taj oblak,težak kao lavina,neumoljiv,što obavija svaki nerv.Ali kao da su zidovi sobe postali svetliji od ovog glasa,nestajalo je mirisa smrti,a onaj daleki zrak i tunel gubili su se u čudnom vrtlogu.Hteo je da progovori ali jezik..od olova,stopljen u nepce.Nešto se dešavalo u toj izolovanosti.Tek sada je postao svestan da uopšte nije osećao telo,ni ruke ni noge,samo misao,ona je bila budna.Odjednom je silno poželeo da napravi bar jedan pokret,zatrepće.Čudno,mislio je da sve vreme gleda oko sebe,ali ne.Poznati osećaj podizanja kapaka razbio je sliku mesta na kome je bio.Otežalim kretnjama i očima u koje kao da su se smestile na stotine iglica zaokružio je oko sebe.

Sa leve strane,pored kreveta na kome je ležao,EKG monitor ravnomerno je otkucavao,kablovi su vodili do njegovih grudi.Pored,stalak sa spletom cevčica u boci.Jedna se zmijoliko spuštala do braunile u njegovoj nadlanici.Plastična zavesa oko kreveta.Plafon se svojom belinom zarivao u mozak,nedra.Desno,na stolici u hirurškom zelenom mantilu,sa maskom za jednokratnu upotrebu na licu i uplakanim zabrinutim pogledom,sedela je njegova žena Ana.Zaigrale su joj zvezde u očima kada je uhvatila njegov treptaj i dva potoka su nezaustavljivo krenula niz obraz skrivajući se pod masku.Mogao je da nasluti njen drhtavi,poluhisterični smeh.Od sreće,znao je.
-Konačno si se probudio,živ si.Hvala Bogu,tako sam brinula.Umrla bih bez tebe.Pozvaću doktora-
Hteo je da pita,dobije odgovore,ali jezik ga nije slušao.Shvatila je,nastavila da priča,objašnjava,smiruje.Njen glas ga je sam po sebi opuštao.
-Imao si infarkt,bio si u komi.Sad se odmori,spavaj,tu sam ne brini.Biću tu kad se probudiš.Pričaćemo sutra.-

 

Osetio je dodir njenog dlana na svome,stisak prstiju.Toplota ga je polako obuzimala,kapci su otežalo pali.Iznova je potonuo,ovaj put u san,mirisnu mekoću pokošene trave,cvrkuta ptica.Čuo je šum reke i poigravanje krošnji.Iz daleka je dopirao smeh i pesma.Ana i Veljko su se igrali sa Milicom,zvali ga. Nije želeo,nije osećao da im pripada.Sutra,kada se probudi,kada izadje iz bolnice.Važno je da ih ima,tu negde,da su ga ponovo našli,vratili,odbili prazninu i mrtvilo od njega.Dobro je.ŽIV.Ipak živ.Toplina se širila kroz telo.Kao užarena prskalica rascvetala se radost u glavi donoseći blaženstvo i mir...

 

LIVADA

-Misliš da možeš samo tako da prodješ,da bežanjem u miran san ispraviš godine?Seti se,koliko puta si ih izneverio,izdao,napustio.Ti ih i ne poznaješ.Ne pamtiš rodjendane,ne ispunjavaš obećanja,ne znaš šta žele,o čemu sanjaju,ne slutiš njihove noćne more.Hoćeš da živiš za svoju moć,osećaj snage.-livada pod njim je uzdrhtala,zatalasala se.Svaki njen grumen vukao ga je sebi,usisavao u svoje dubine.I dalje je iz daljine u valovima do njega stizala cika,ali za tren je postala preplašena,puna zapomaganja.Zamršen u prstima livade imao je samo jednu želju,sebičnu.Da se iščupa,ponovo oseti spokojstvo,da se zatvori u zidove koji štite.Deca će biti bezbedna,uvek su bila.Ana je to savršeno umela i bez njega.Oni i nisu stvarno tu,to je samo njegov san.On im odavno ne pripada.Kako ih je to izdao?Sve im je pružao,brinuo o njima,u čemu je pogrešio?Borio se da prežive.Da li je greh što je u toj borbi uživao više nego u njihovim prvim koracima,osmesima,nevešto napisanom prvom slovu.Da li on to traži opravdanje svojoj samoživosti ili pohvalu žrtvovanju?
-Ništa ti ne znaš.Hteo bi novu šansu za uspon,pobedu,ne zbog njih.Šta je sa rekom,lejama cveća,šetnjama,igricama u zimska predvečerja ispred kamina?Hoćeš li želeti,umeti da uživaš u tome?-
-A ko će da radi,da obezbedi sve to?-
Kako bi mogao tolike sate uludo da potroši.Možda kratko,dok se ne oporavi,ali posle..muško je zaboga,zna šta mu je cilj,svrha,nagrada,smisao svega.
-I dalje ne shvataš,a greška je ogromna,još veća time što ne vidiš.Ne zaslužuješ mir,osmeh,ni novu priliku da nanosiš bol.Zar se snaga koju crpeš iz njih može platiti novcem?Misliš da tako opstaje svet,onima koji uvek samo uzimaju?Dali su ti šansu,toplinu,nisi hteo,tražili pomoć,okrenuo si ledja.Slaviš svoj novi život a nisi pomislio na njih.Taj poklonjeni dah nisi ni želeo da vežeš za njih.Uživao si u saznanju da si živ,spokojan,oslobodjen briga i straha jer je tu njen dlan koji uliva toplotu. Nisi odgovorio na stisak kao da se on sam po sebi razume,kao da mu je obaveza i dužnost da ti služi.Ništa ti ne razumeš,ništa nisi naučio.Život je ravnoteža,ljubav,davanje.Možda ćeš sledeći put shvatiti.-
Livada je otvorila nedra,izvlačila magle iz dubina.Nad njenim prstima gomilali su se preteći oblaci.Trave su postajale čelični obruči koji ga stežu,probadaju,uvlače se u krvotok,trudeći se svim silama da ga odvuku do litice,raspu u sklupčane magličaste pramenove.Imao je utisak da mu tim istezanjem ramena vajaju zamišljena krila.Blesak svetlosti stvarao je senke u očima,grčio strah duboko u stomaku.Nešto je eksplodiralo u ogromnu sjajnu loptu u nedrima,glavi,nije znao.Svest je ostala živa i poput taneta poletela drugom kraju tunela,dubokoj utrobi livade...
Iza navučenih zastora,tačka na tamnom monitoru crtala je neprekinutu belu liniju.
Milioni čestica sastale su se na kraju tunela pokušavajući da prodru u ogromnu školjku.Saznanja su se spiralno uvijala tražeći plodno tle za sledeću inkarnaciju.Nebo je spremalo nauk.



Thanked by 2 Members:
jovica015 , Fortiough

#59
Sivera

Sivera

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 18 posts
  • 19 thanks
  • Locationna nekoj dalekoj zvezdi

ZVEZDAN

 

Te noći munje su parale nebo.Utroba livade je drhtala,budila se,sabirala svoje moći.Iz ponora,duboko niz liticu,magla se skupljala i

vila u koncentričnim krugovima.Izmedju neba i zemlje pojavila se crna zvezda,davno zaboravljena sen.Tražila je svoj put,mesto,obećani okvir.Trebalo se usaditi,započeti novi život.Fijuk vetra kroz granje budio je sećanja,dozivao belog orla iz visina,tražio zavetovani blagoslov.Priroda je divljala,poradjala istinu iz okrilja,dok su vode vrile drobeći retko kamenje na obali.Otvorena kapija oslobadjala je duh koji je lutao njenim stazama,tražila toplinu daha da ga naseli..u ovoj noći koju su zaobilazile varnice dana,koja je gubila smisao i sjaj.Noći koja je prigrlila maglu vezujući nebo i zemlju u magičnu posteljicu,čekajući znak da nanovo rodi osudjenu belu senku iz tame.Treba pronaći biće za namenjenu sudbinu.Ono koje krasi mudrost,naslućena snaga ispod prividnog mira i izoštrena čula,duboko prikrivena divljina i blagost koja osvaja.Sposobnost da se oseti vetar i dodirne zemlja,da se sva iskustva i sećanja spoje u jedno.

Na granici livade kiša je u naletima zasipala štalu napravljenu od teških balvana.Na sredini,okačen o gredu,klatio se upaljen fenjer.Mešale su se senke,čarobna igra svetlosti i tame.Na gomili svežeg sena uzdrhtala ždrebica otresala je grivom,promuklim njištanjem oglašavajući bol.Medju sapima se,klizeći vlažnim tragom,pomaljalo snežno belo ždrebe.Čovek je umirujući šaputao nerazumljive reči gladeći pri tom oznojenu dlaku životinje.Fenjer se ugasio u trenutku kada je nejako klupko već ležalo pred njim a čudesni sedefni prah zasvetlucao iznad crne zvezde na čelu.Osetio je peckanje u vazduhu,prstima.Nedefinisani elektricitet pravio je oreol iznad glave i nestao u prvom dahu nejakih nozdrva.Tako brzo da je već sledećeg trenutka posumnjao u svoja čula i zaboravio čaroliju kao da je nikada i nije bilo.

-Dobro došao maleni.Kako si lep.Vidim da ti je priroda na čelu već upisala ime.Zvaćeš se Zvezdan.Da samo znaš kako će se Mila obradovati,ona te već dugo očekuje.Mislim da ćete se divno slagati.Sutra ću je dovesti da se upoznate.-

Štala je utonula u noć.Nevreme je polako malaksavalo.Kao da su i zemlja i nebo istutnjali svoje,pa sad povremeno uzdišući bleskom i fijukom,tonu u zasluženi san.Vraćaju se zatišju.

 

 

PRESUDA

 

 

-Mama zašto mi ne veruješ?Zvezdan ume da govori,on je tako pametan,što se čudiš?
-Da govori?Verujem,zašto ne,sad operi ruke pa za sto.
-Dobro,ne pričamo kao ti i ja ali ga osećam u svojoj glavi i on oseća mene.Dovoljno je da zamislim pitanje i već čujem njegov odgovor.On toliko toga zna o našoj livadi,šumi.Ne možeš da zamisliš šta sve.Odakle mu to?
-Hajde,ne priča se punim ustima- zbunjeno je pogledala svoju mezimicu.

Znala je da beži od odgovora ali šta da kaže.Od kako je prisvojila to ždrebe počela je čudno da se ponaša.Sve je bilo na granici mogućeg,ko bi znao šta joj je u glavi.Zahvaljujući njoj pronašli su vodu,saznali mnoge korisne detalje.I dalje je verovala da je u pitanju slučaj,mašta,tako je bilo lakše.Morala je pobeći od razmišljanja koja su je sve češće vodila u ludilo,budila sumnju u zdrav razum njen i njene kćeri.Kakva se to čudna energija krila u tom krhkom telu i ko ju je od njih dvoje nosio?Da li je ždrebe sa svojim toplim dubokim pogledom zaista ono koje sve vidi i sve zna a Mila samo prenosi poruke?Neverovatno!Kako je dozvolila da se u njenoj trezvenoj glavi rodi takva misao,pa to je samo nejaka životinja,a ipak...Dok ga je posmatrala kako neobuzdano galopira livadom imala je utisak da mu ispod kopita igraju svetlaci.Dok je mahao glavom,pasao travu,gubica se micala u nemom dijalogu.Kao da je vodio duge razgovore sa vetrom i zemljom,pretapao se u reku i ona u njega.Nikada nije hteo iz štale kada se spremalo nevreme,pojedina opasna mesta obilazio je u velikom luku,a kada bi neko iz kuće bio bolestan ukopao bi se kod odredjene trave sve dok je Mila ne nabere za čaj.Ona je nekako razumela njegov nemušti jezik,ali kako su se zaista njih dvoje sporazumevali nije znala.Telepatija sa životinjom?Smešno.U njemu mora da je sam djavo,a tako je...Htela je da kaže pitom,što je svakako bilo tačno,ali ta ogromna snaga upregnuta bez ama i ulara u svaki pokret,grč,drhtaj prelepih snažnih mišića...Ledeno čvrsta i dostojanstvena moć nesagledivih granica i mudrost nemerljivih dubina..On je samo ždrebe,sve češće je govorila sebi,ali i pored toga nije shvatala.To neznanje je polako i sigurno usadjivalo nemir u njenu dušu.

Činilo se da je dolaskom ždrebeta na svet kuću pokrio neobjašnjivi blagoslov.Nekako je zračila,ispunjavala ih je harmonija.Tako je bilo prve godine.Sada se sve češće pitala kako,zašto,šta se to dešava?Više joj nije bilo dovoljno da bašta ucveta i rodi.Bilo je tako savršeno da ju je plašilo.Nije umela da se opusti,veruje..Nešto u njoj uporno je tražilo odgovore,imalo potrebu da sve ukalupi u prepoznatljiv oblik,kao kriške sira,sve istog izgleda,na isti način napravljene,poznatim putem.Kao leje luka,paprika.Znala im je svaki dan od sejanja do branja.Mogla je da utiče,plevi,zaliva.
Nad ovim nije imala kontrolu.Nije imala odgovore,bar ne one koji su bili prihvatljivi.Sve je variralo na tankoj granici nepoznatog i duboko u nju se uselio strah.Istina,nije uticala ni na prirodu,kišu,sunce,nepogode i dešavalo se da ih njene ćudi iznenade,nadjačaju,smanje zalihe u trapu,ali to je bilo vidljivo,moglo je da se oseti.Ovo je bilo nešto izvan njenog poimanja,zastrašujuće.Nije želela da upotrebi tu reč ali sama se nametala,magijsko.Da,baš tako

 

-Jesi li završila sa jelom?Hajde skloni tanjire,uskoro će tata doći.Nemoj da te čuje da opet pričaš gluposti,biće ljut.Već su svi počeli podozrivo da nas gledaju,misle da si bolesna ili ne daj Bože..Dosta priče,čeka nas još posla
-A ti mama,šta ti misliš?Ti znaš.Osećam da znaš,samo ne želiš da priznaš.Čega se plašiš,istine?Da li sam ja zaista bolesna kao što kažu,veštica?Zašto mi ne veruju?Zvezdan je mnogo više od običnog ždrebeta.to je svima jasno,samo ćute.Radije bi da me nema nego da za malo pomere granice mogućeg u svojoj glavi.Šta smo im mi loše uradili?Za njih sam devojčica što uliva strah,dete čije oči kriju dubine.Moje izjave dozivaju paniku,bude slutnje.Ja ne maštam i ne vračam,samo slušam glas prirode,osećam.Za razliku od njih nemam usadjena pravila.Znam da je oko mene svet što živi i diše,bez granica,jedini stvaran i sve je moguće i nemoguće.Sve je živo i postoji za one koji vide i čuju.Znam da se plaše da priznaju sebi tako jednostavne istine.Da se boje da prepoznaju i imenuju moć.Mene bi da žrtvuju za svoj mir.Hteli bi da sahrane ono što ih uznemiruje,ono što će postojati i posle nas.Gde si tu ti?Zar sam i tebi neprijatelj,zar me se i ti bojiš?Hoćeš li da me osudiš?
-Ja sam...samo sam...zbunjena i zabrinuta...
Odgovor je ostao da lebdi u praznom okviru vrata.Mila je već izletela napolje.Kako da reši sve ovo?Bila je rastrzana.Ona nema snagu da se suprotstavi,ni rečitost,ni argumente da ih ubedi,a mora da se izjasni,to od nje svi očekuju.Da napravi izbor,Mila ili svi ostali.Da li je se zaista plaše ili samo zavide?Na čemu?Stvarno,šta im je uradila?Pa sve je bilo za dobrobit svih.Da pošalje svoje dete u duševnu bolnicu,zašto?Zato što ima neobične moći?Zato što priča sa konjem?I ostala deca pričaju sa životinjama ali ona ne otkrivaju nikakve tajne istine,ne prave mala čuda,ne predvidjaju.Zar to nije dobro za sve?Bliže im je neznanje.Ne,ona to ne može.Rešiće se toga konja,da,on je svemu kriv.Zaboraviće ga Mila,proći će je,važno je da se sve opet vrati u normalne tokove,da niko ne ispada iz okvira.U tome je njihova snaga i sigurnost.Da,da,to je najbolje za sve.Tako će da uradi.A to što će Mila patiti?Jaka je ona,preboleće,sigurno.Tako mora biti.Tada će se smiriti svi ostali.Neće biti drugačijih koji plaše svojom različitošću.Sve će se vratiti na svoje mesto.

_________________

 

PLAVA TRAKA

 

 

Sećao se jutra kada je prvi put ušla u štalu.U kosi joj je lepršala plava traka.Poskakivala je i pljeskala rukama i zajedno sa kovrdžama na glavi,talasali su se i kristali njenoga smeha.Zveckavi žubor tako svež i pun,kao odsjaj prve zrele trešnje u oku,blesak ribe u skoku.Sve oko nje i u njoj bio je život koji pleni i nosi,ispunjava.Sledili su je mravi,leptiri,ptice,biljke su se pružale ka toj ogromnoj energiji koju je neštedimice prosipala i poklanjala,poput zlatnog praha sa tek procvalog krina.U njoj su se sjedinila sva saznanja prošlih života,a on je bio glasnik,izvor potreban da je odvede do prebogatog sliva.Razumeli su se od prvog pogleda,kao da je imala posebne senzore samo za njega.Znala je kada da juri,a kad da miruje,kada da priča a kad da osluškuje.Bila je mudra kao cvet suncokreta koji prati zrak i upija moć do pune zrelosti;savršenstva oblika,ukusa i boja.Frktao je ispunjen neobjašnjivim ponosom.
Ovaj svet je polako dostizao ideal.Kako su se lepo i skladno uklapala saznanja.Život je ravnoteža,ispunjava lepotom davanja i primanja,prožimanja od vrha do dna,blagoslov punog kruga.U svakoj sledećoj generaciji bilo je onih koji vide i znaju,osećaju,onih koji su umeli da uzvrate dobijenu moć i razliju je u hiljade ledenih srca pretvorenu u eliksir života.Mila je umela sve da shvati,razume i oprosti.Mržnja se odbijala od nje i rasprskavala u svetleće iskre ljubavi.Činilo se da je ništa negativno ne dotiče.Sve je preobražavala u sjaj dobrote i nesebičnosti koji je izvirao iz srži njenog bića sa jedinom svrhom da usreći,podari,oživi.Što je više pružala svetlost oko nje bila je sve jača,moćnija,kao zgusnuti svetleći prsten oko upaljenog fenjera.
ljudi su razumeli i poštovali samo silu i samo su na mržnju reagovali.Sve ostalo je izazivalo podsmeh,strah i zlurade komentare,radjalo pitanja bez odgovora,nezadovoljstvo,osećaj manje vrednosti.Kako biti veliki i jak ako ne pobedom nad onom koja ih i nesvesno ugrožava svojom dobrotom i savršenstvom.A bilo je tako divno i lako sa njom.Obično bi zorom utrčala u štalu,raširenih zenica željnih novih saznanja,sa poklonom u ruci,jabukom ili kockom šećera.Istezala se dok mu je prelazila malim šakama niz grivu i sapi.Varnice su ostajale da cvrkuću tragom njenog dlana,slap veselja se kao kaskadom slivao njenim stopama.Nestrpljivo bi trupkala nogama čekajući odobravajuće rzanje.Ceo svet je pripadao samo njima.Oni sati kada svi ostali još spavaju ili tek po malo šire krmeljive kapke,za njih su bili kao čarobni ćilim razastrt preko polja,šume i podnožja planine.Zajedno su otkrivali svaki drhtaj tek oživele prirode.Uvek je znao da oseti njen nemir,zlo koje bi se kao preteći oblak nadvilo nad kućom i crtalo joj na vedjama zatamnjeni znak koga nije bila svesna.
Retko je bila tužna i povredjena,samo ponekad bi sivkasta paučina bola poput zastora,sakrila i umirila one klikere sreće u njenim očima koji su tako neumorno skakali od jutra do mraka.Poput leptira sklapala bi krila tonući do dna i mirovala,a onda nenadano,kao usamljeni orao,ustremljavala se visinama sa još većim žarom nego pre.Bila je slična razdraganom rataru kad punim plućima udiše svežinu i guta svaku kap posle višemesečne suše.Ona je upijala sve oko sebe istim poletom.Prvi pupoljak,razbijeno jaje,tek izleglog ptića.Skakala je kao zvrk s kraja na kraj fotografskom preciznošću beležeći okoliš.Vremenom sve su se bolje slagali.Bile su to dve snage koje stopljene lete u središte zemlje i na vrh sunčevog zraka.

Nije shvatao tada da će je rastrgnuti,da ljude kao i leptirice privlači svetlost ali da oni gase plamen koga se plaše.Mila nije verovala u zlo ali sputati je,zatvoriti u skučeni prostor,za nju je bilo gore od svakog zla,gore od smrti.Ako on nestane pre,mozda neće toliko upadati u oči,izazivati.Zna,sakriće se u sebe,patiće,ali podići će ogradu koja će da je štiti.Pobeći će u samoprogonstvo,u svoj svet koji će još uvek imati boje.Umeće da se usmeri ka mestu gde će se punoće sresti i zakoračiti u večnost,dostići harmoniju tamo gde ne dopiru magline ljudske mržnje,pakosti,zavisti,straha i izdaje.
Zvezdan je izgubljenog pogleda pratio svoje misli.U čemu je bila greška?Samo je želeo da iskustva prošlih života prenese za dobrobit svima.Ljudi još nisu spremni.Pre bi u bezdan nego u visine.Da li je i kome napravio uslugu?Samo je Milu survao na milost i nemilost slabićima.Moraće da ode,oslobodi je,dokaže da ona nije kriva,nadje novi način da prenese iskustva,novo mesto za susretanje...
Krenuo je u samo svitanje.Nije je sačekao za zajedničku šetnju.Ovog jutra otvarao se njegov put ka Milinoj slobodi.Dok njegova plava traka spava u toplom krevetu on će joj obezbediti još mnogo mirnih snova.
Tamo kod panja,gde su rasle otrovne paprati i pečurke,ispod kamena postoji leglo šarki.Tamo se završava njegova sudbina.Poslednji put je kasom premerio livadu,osetio njeno dahtanje iz dubina,kao odjek posmrtnih bubnjeva.Čekala je da ga primi nazad,prisvoji ono što joj odvajkada pripada.Čekala da nanovo ispuni nedra moćnim blagom.Zvezdan je udisao svežinu ranog jutra,širio nozdrve do krajnjih granica,zadržavao u dahu što više boja,aroma za daleki put.Galopom je stigao do zmijskog legla.Topot ih je uznemirio pre nego što se pojavio.Zadnje metre je pretrčao gledajući u preteći uzdignutu glavu.Nije ustuknuo.U skoku se bacio na povijene zube,zanjištao i otresao grivom dok se usporenim pokretima spuštao na bok.Telo se trzalo i tonulo.Pogledom je obuhvatio okoliš.Trajalo je kratko,a onda se iz nozdrve izvio poslednji dah prema dalekoj rumeni horizonta...

 

 

KAZNA

 

 

Vetar je posustalo mirovao u travama.Sporo se vukao i proticao letnji dan.Mravi su užinali u hladu breze,a reka glačala oblutke.Ništa nije remetilo neumorno zujanje pčela.Samo kakofonija misli u Milinoj glavi.Želela je da potone u reku,da oseti kako se mekoća sklapa nad njenom glavom i kako je grli umirujući šum.Više ništa nije ostalo zbog čega se vredelo boriti.Kako bi volela,da je zaista veštica,da uperi prst i pusti plamen na ta nezahvalna bića,ali nije mogla.Jedino je tuga živela u njoj ovih dana,tuga i sažaljenje prema onima koji nikada neće videti pravu lepotu,oslušnuti život,onima koji su uskraćeni za najvrednije u prirodi,za dah livade..Nije uspela.Nije dovoljno naći odgovore,mudra je tek kada ih shvati i usvoji,saživi se sa njima,a ona to još nije...
-Mila je veštica!..Mila je luda veštica!..-
Deca su je ismevala sa bezbedne udaljenosti,očekivala možda neku magiju od nje,osvetu.Noćima su u tami ispod pokrivača slušali šaputanja roditelja.Iskreno ona nije delovala drugačije i ništa im nažao nije učinila,ali ako odrasli tako pričaju tu sigurno ima nečega.Ponekad,vrlo retko,igrali su se na livadi skrivača i ledenog čike,pravili nasipe na obali i jurcali za vetrom.Tada bi njena plava traka u kosi vijorila na sve strane i niko,ama baš niko,nije mogao da je stigne.Samo je njen smeh podizao pregršt leptira u nemirni roj i to je bilo jedino što je ličilo na čaroliju.Kao da je zvuk njenog glasa ili pokret ruke davao tajni znak biljkama i bubama.Magnetski ih je privlačila,ali snaga roditeljskih pretnji bila je jača.Kao provalija izmedju obećanog sveta i stvarnosti.Niko nije smeo da je predje,samo su povremeno bacali čežnjive poglede na njenu stranu.Nije im bilo jasno šta je to što smeta odraslima,šta joj to toliko zameraju.Ona se na sve pomirljivo smeškala sa venčićem od cveća u rukama i praštala,neumorno,svaki put.Nekada zaigrana sa njima kraj reke ponašala se kao dete,a drugom prilikom njene su oči kao beskrajna ravnica bile pune mudrosti i starmalih znanja.U tim danima delile su ih svetlosne godine,osećali su se sitni i beznačajni pred njenom veličinom koja je prosto zračila.Šta je to što je čini različitom nisu shvatali,najčešće nisu ni pitali,ali su,kako su godine prolazile,sve više naslućivali i i sami postavljali ograde o kojima su roditelji pričali.Plašila ih je.Sve je bilo u te tri reči.Nisu razumeli ni mogli da kontrolišu,imala je nešto što oni nisu.To je poput plime dizalo sve veći talas prepun nepoznate tame iz dubina preteći da ih potopi i ostavi u onoj grčevitoj borbi za vazduh kada se pluća prelivaju muljem i algama,a stisnuto grlo ne može kroz bujicu straha da zahvati život.Njene iskrice veselja radjale su zavist i ljubomoru u njihovim srcima,nespremnim da iz okova puste ptiće osmeha da polete.Ko je uopšte ta Mila da svojom dobrotom osvetljava sitne skrivene djavole njihovih duša.Sa godinama dolazila je okrutnos bez želje da procenjuje,razmišlja,borbenost usmerena samo jednom cilju na kome nije bilo mesta za druge.Položaj najvećeg,najjačeg,najpametnijeg,dovoljan sam sebi
.

A tamo negde ispod planine,u nedrima livade,dremao je odgovor.Samo s proleća kada reka zažubori i u kasnu jesen kad mirišljave otkose blagosiljaju lampioni razigranih svitaca,mogla se u vazduhu osetiti istina,udahnuti lepota iz otežalih voćki.Tada je vrela izmaglica treperila na korak iznad zemlje i svojim beskonačnim kruženjem slala poruke.Prsten se polako punio,zatvarao,harmonija je širila svoje kapije onima koji su umeli da vide i imali hrabrosti da zakorače beskrajnim stazama saznanja.Sve je kružilo,nije bilo ni početka ni kraja,ni mržnje ni straha.Ako je smrt bol i radjanje je boj,život takodje.Sve je to samo točak ispresecan stepenicima koji vode u krug,na vrh i na dno i svaki je lep na svoj način,ispunjen porukom ili saznanjem.
Suvi cvet u svojim laticama čuva trag svetlosti.Pogled na njega vraća u nozdrve zalutali miris,sećanje na trenutak upresovan u prošlosti.Noć u svom tamnom plaštu krije neopredenu gužvu oblaka,zaspale šume i ptice ispod oboda.Sunce bleštavilom zaklanja zvezde,progoni svežinu jutra.A sve traje i u svemu ima skrivenih bisera samo ako čovek nauči da ih vidi,prihvati da je tek zrnce na beskrajnoj plaži,ono isto kojim počinje oluja ili koje završava ogroman zamak...
Podigla se sa svog mesta i krenula u susret pucketavoj magli koja je svetleći oticala iz plavih zenica neba ka srcu livade.Znala je da je tu kraj i da je čeka početak novog puta.Isklizali su klikeri iz njenih očiju i sva energija se skupila i usmerila ka jednoj tački na horizontu,tamo gde se ne tako davno pojavila crna zvezda,sa željom da usmeri punoću vratima sveta.Da poslednji put svojim lepetom dodirne nedra livade.

 

 

 

HARMONIJA

 

 

Bila sam orao i upoznala visine,snagu i moć uverenja,granice svoje energije,energiju u svojim granicama.Naučila se širini,otvorila prostranstva.Bila sam onaj koji sve vidi i zna,koji ucrtava staze,onaj što iz stotinu uglova gleda svet mozaikom svojih zenica,bila sam poletarac životne mudrosti.Pod svakim kamenom našla sam tajnu,u svakom oblaku otkrila istinu,upijala vibracije željenim dahom ali nisam umela da zatreperim svetlošću saznanja.Nisam naučila do sada kako i kuda sa tolikom moći osim u sebe,u onaj skriveni kutak do trenutka dok nisu popucali zidovi duše.Trenutka kada je svet postao prevelik,a želja previše budna da drema u venama.Trebalo je krenuti novim stazama do nepoznatog iskustva.Bilo je vreme kraja i vreme novog početka,vreme traženih istina.Visine su me znale,trag sam im slutila u lejama prošlosti.Poznatim žarom sad su me mamile dubine.Šta kriju u sebi neugašeni vulkani,kako obuzdavaju plamen,kako se energija kroz krvotok središtu usmerava,kako se poštuje horizont saznanja?Granice uvek postoje ali i pravo vreme za njihov prelazak.Ponekad je bilo teže kontrolisati snagu nego proći okvir.Učila sam se strpljenju,vremenu mirovanja.Let preblizu sunca topi krila,prerani skok znači pad.Livada me vodila samokontroli sputavši moje korake.Nisam shvatila na vreme,nisam znala da će mi prejaka želja sagoreti trag,nestrpljiv treptaj odneti dah.Nisam verovala da će me kazniti vetar u kosi,u prstima,da svaki pogrešan put vodi u mrak.
Bila sam čovek što ume da leti,ćuti i ne sudi,poštuje granice sunca,dubine ponora,što misli da je spreman za dalek put.Trebalo se naučiti padu,tonuti do dna slomljenih krila u potrazi za novim izvorom,istakati zdenac dok se ne pročisti mulj i grumenje dobrote ne ispliva na površinu.Da samo svetla vlakna počnu da listaju grane prema drugima,sve dok ne budu svi u meni i ja u njima.Trebalo je naučiti voleti ljude kada zadaju bol,ruše putokaze,izgraditi svet u sebi i sebe usaditi svetu,postati jedinka celine,velik u malom i mali u velikom.Sputati svoju snagu da služi a ne uništava,traje a ne troši se.Preliti granice a ostati u njima.Trebalo je u srži postati ČOVEK a u kosmosu duh,telo od čelika i duša od pamuka.
Još samo par koraka vodilo je do vrha,par spoznaja do konačne istine.Sakupiti još malo dragulja u dlan za mlečni mesečev put,brisanje granica vremena,prožimanja svih prethodnih života u jedno.Saznanje.Samo par zamaha do sliva u ogromnu reku koja održava svet.Pravo kroz kapiju paralelnog sveta...



Thanked by 2 Members:
jovica015 , Fortiough

#60
Sivera

Sivera

    Newbie

  • Members
  • Pip
  • 18 posts
  • 19 thanks
  • Locationna nekoj dalekoj zvezdi

SVETLOST

 

 

Svetlost.Tajna je bila u svetlosti.Mada,nije bio siguran,možda je samo njemu ličila na svetlost,mogao je biti i plamen,veliki bleštavo beli kosmički sjaj oko njega ili u njegovoj glavi.Ta treptava fluorescentna spirala duž tunela,vodila je čas jednom čas drugom kraju.Šta je bilo izmedju,van spirale,nije znao.Upoznao je oba sveta a nepoznanica još uvek stoji.Svetlost je bila punoća,ali nikada nije uspeo da se zadrži da je ispita.Uvek je poput munje samo sevnuo njenom putanjom na suprotnu stranu.Nije postojalo bogatstvo boja,zvuka,mirisa,samo taj zaslepljujući sjaj,spoj svega toga,koji je ispunjavao do dna i mamio svojim zgusnutim beskrajem,nudeći prostor bez granica,bez vremena,bez početka i kraja.Sveobuhvatni mir...

 

 

SEĆANJA

 

 


Zadnji drhtaj sna i opet je tu.Pogled mu odluta preko terase niz krovove usnulog grada i bezbroj treptavih očiju.Tu negde ili možda sa one strane,gore,dole,ni sam nije znao,pa ipak ona drhtava slutnja,nečije oči tako slične njegovim,otisak dlana,istovetan i uverenje...Možda je samo na korak dva od njega,sa one strane ogledala.Možda ga gleda dok se brije i grgolja,dok namesta već proredjeni razdeljak i čupa dlake iz nosa.Nimalo primamljivo.A njegov život plovi jednim istim koritom.Da li je postojao neki trenutak kada je pored njega tekla zlatna reka,reka sudbine,sreće,istine.Znak za one koji imaju zvezdu vodilju.Kako je nije primetio?Možda je samo trebalo zaroniti u njene brzake do dna spoznaje,pronaći onaj skriveni kutak u duši.Možda bi mu se već tada otvorila čudnovata kapija ka njoj.I znao bi...Pronašao je.Ne bi sada lutao izmedju sna i jave i slutio njene obrise,njene oči na potiljku.Ne bi se zavaravao ovom ogromnom energijom bez moći da je upotrebi.Osetio bi dah livade i njene skrivene poruke.
Ali svi njegovi putevi vodili su njemu samom.Morao je da upozna granice svog leta i dubine ponora.Izgubio se...duboko u sebi...sada luta po lavirintima a ne zna gde je izlaz.Ako predje pustinju možda pronadje zlatni grad,možda iza prašume susretne mudrace.Ako podigne pogled možda presretne belog orla,otkrije tajni znak.Zadnje pomračenje sunca je zasigurno izbrisalo njegove staze i on uporno luta.Čije to oči dube tunele kroz vreme i putuju vekovima zakovane za njegov potiljak.Ko to uporno doziva i podseća kroz snove.Koja nedefinisana snaga budi zamrle korene,vraća prošle živote sa spirale vremena.Šta to podsvest pokušava da mu kaže ozvučujući prazninu.
Ako budem dovoljno strpljiv možda mi niknu krila.Kada bih se jednom obrušio niz planinu sećanja,izvrnuo sve džepove zaborava,premotao sve trake života...Postoji vreme mirovanja i vreme klijanja,vreme rasta i vreme cvetanja.Meni je vreme da krenem dalje...
Uvek taj zbunjujući trenutak kada se odlepi od stvarnosti,kad pluta izmedju svetova i više ne zna da li je ovde ili tamo.Kad poput umotanog ćilima krene iz stomaka da se odmotava čas spolja,čas unutra.Da li je to ona tanka granica izmedju jave i sna ili korak do ludila.Kada bi samo znao da li je budan ili sanja?A oba sveta su podjednako stvarna,mogao bi se zakleti da je svaki onaj pravi.I nikada nije osećao onu liniju niti trenutak kada je predje.A sve je počelo tako bezazleno,tako usputno i svakidašnje.Samo je poželeo da otkrije kome pripadaju te oči usadjene u njegov potiljak pre mnogo vekova.Gde se izgubila ona moć koja prožima,vezuje svu rasutu energiju...

Danima je živeo isprazno.Radio u banci za šalterom i provodio dosadna popodneva,uvek isto...
-Dobar dan gospodine.Molim vas...
Širok osmeh,profesionalni i mehaničko popunjavanje.Uplata..isplata..najteže je bilo raditi sa ljudima.Morao je uvek da bude strpljiv,ljubazan.Već je bio poznat po svojoj poslovnosti i efikasnosti i pred njegovim šalterom je uvek bio najveći red.Ponekad su ga kolege zadirkivale zbog toga,ali on nikada nije mešao posao sa zadovoljstvom.Ona mala Jasna iz daktilo-biroa bila je zaista klasa i htela je da mu prekrati samoću,čak se svojski trudila da ga oslobodi tuge posle njegovih tragedija,ali je na kraju zaključila da je uvrnut.Zaboga,niko ne ostaje ravnodušan na njene draži.Smrtno ju je uvredio..
-Znate kolega Uglješa,vi ste totalni anahronizam,verovatno ste zalutali iz nekog davnog vremena.Mislite da ste bolji od nas,šta li?Samo vi uživajte u svoja četiri zida.Ja ne jedem ljude za večeru a i vi niste baš neki dobitak.
Dugo posle toga se iskupljivao sitnim pažnjama...Toga dana,dok je rutinski popunjavao papire,podigao je pogled i nešto se dogodilo.Žena pred njim je govorila i govorila,a on kao da je potpuno izgubio sluh.Muk...nikakav žagor,kucanje kompjutera,razgovore,ništa nije čuo.Gledao je zatečen u čudu,sve ispred njega ispunjavale su samo njene oči.Odjednom kao da je bio na nekom drugom mestu,u drugoj dimenziji,učesnik dalekog dijaloga...
-Pogledaj,pada zvezda,brzo zamisli želju..
-Treba li da ti kažem?
-Ma ne,onda se neće ispuniti-isprepleo je prste sa njenim.U daljini se čulo more i palme.
-Voleo bih da ova noć nikada ne prodje...
-I ja.Zamisli da ovako ostanemo.Samo ti i ja ispod zvezda spojeni rukama.
Ispunio ga je osećaj savršenstva.Ponirao je pogledom u njene oči i polako tražio otisak njenih usana.Taj dodir vratio ga je u stvarnost...
Pred njim je i dalje stajala ta crna žena,zbunjena,sa tragom besa i nestrpljenja u nestvarnim očima.Te oči,gde su ga to bacile njihove dubine,u koji svet?Šta se to desilo sa njegovom stvarnošću,Kao da je mogao da ih uklopi u tamnoputo lice hula igračice sa suknjom od trave i prstima od praskozorja.Jedini problem bio je što to toliko realno sećanje nije imalo osnova.On nikada nije poznavao nijednu hula igračicu,čak nijednu tamnoputu ženu.Nije verovao ni u reinkarnaciju i paralelni svet u ogledalu.Vratio se poslu.Ali od tog dana kao da ga je neko posmatrao.Kao da je uvek osećao prisustvo te druge osobe,njene vibracije,ukus,dah sa mirisom orhideja.Ponekad bi joj se obratio ili bi u dragstoru kraj gondole zastao sa uobličenim pitanjem u mislima.Šta ona voli?Da li ujutro pije gorku kafu,sa šećerom ili sa malo mleka?Voli li duže da spava ili je ranoranilac?Da li joj prijaju duge šetnje po seoskom zabranu u ranu jesen,dok crvenkasto zeleni tepih krcka i tone pod nogama.Da li je umiljata i šetaju li bore po njenom čelu kada se naljuti?Ko je ona?Nikada se nije zapitao za njeno ime.To je tako nevažno u odnosu na onu dubinu koju su delili.Na onaj osećaj pripadanja,osećaj sebe u njoj,ali ne u fizičkom smislu već kao povratak puža u svoju kućicu.Osećaj da lik u ogledalu jeste on sam ali ipak diže suprotnu ruku i namiguje suprotnim okom,njegova idealna suprotnost.Kako je ona uspela da udje u taj njegov lik?Na trenutke je umesto svoga video njen osmeh,zastajkivao u šetnji u očekivanju da je zatekne iza sebe,noću osluškivao dva daha u tami,svoj dubok ravnomeran i njen kratak,topao.Stalno ga je proganjala ta žena.

Najpre su to bile samo oči,pa lik,neki osećaj da je poznaje odavno,od pre mnogo vekova,da su živeli zajedno,pripadali jedno drugom,bili deo jedne celine,potpuno istovetne a ipak suprotne u polovima.Osećaj tako poznat,blizak,već doživljen.Požalio se prijatelju:
-Imam neke čudne vizije,kao da mi neko uporno šalje poruke,ne mogu da shvatim,kontrolišem,to je nešto izvan svesti,vremena,kao druga dimenzija i u zadnje vreme sve češće se dešava..
-Čuj,preturio si toliko toga preko glave,dva gubitka za kratko vreme,možda ti samo treba malo odmora,nije lako,možda je to odgovor tvoga tela na stres,bežanje iz stvarnosti.Što ne podješ sa nama večeras,biće zabavno.Malo ćemo da otkačimo,kao u dobra stara vremena.Lidija je sa decom kod njenih a Goranovi su u Čanju.Bićemo samo nas trojica.Da malo obidjemo parohiju,da momkujemo
-Ne znam,čini mi se da to nije rešenje.U stvari skoro da želim da sam sam,kao da iščekujem sledeći susret.Ponekad mislim da ludim.
Čuj,imam jednog drugara,radi privatno? Što ne odeš do njega na razgovor,tek toliko da se smiriš?Nemoj pogrešno da me shvatiš,nisi lud,danas je moderno ići psihologu.Evo ti adresa pa...pokušaj..
-Hvala ti,pozdravi Lidiju i decu kad se čujete i Gorana,vidimo se.Možda ipak pomalo postajem paranoičan,ko zna...-
Ispunio je silne psihološke testove i ispoštovao čak tri termina kod Sinišinog prijatelja,vodećeg psihologa u gradu,da bi na kraju zaključio da uzalud gubi vreme.Taj čovek je imao više problema od njega,više tikova i prisilnih radnji,ali su ipak sasvim lepo analizirali zadnje fudbalsko prvenstvo i političku situaciju u zemlji i dogovorili sledeći susret u kafanici na ćošku.Seanse od četiri do pet pretvorile su se u druženje od sedam do devet uz tvrdi sir i domaću pršutu svakog četvrtka uveče.
-Uglješa,stigao si.Joj rodjo što je frka,ovaj narod je totalno odlepio.Ti si još najpametniji od svih nas.Zamisli,žena je u depresiji jer joj poštar nije rekao dobar dan,a već dvadeset godina to radi.Možeš li da poveruješ?A čovek u četrdeset petoj dobio silne komplekse i traume jer mu opada kosa.Ne pitaj za šta im sve uzimam pare.Kako ti živiš?
-Ide nekako,šta da ti kažem.
-A posao,ljubav?

-Daj dok,nismo mi od juče.Što me ne pitaš šta te interesuje?Da,još uvek imam te čudne vizije,ali nekako su postale svakodnevnica,ne pravim dramu od toga.To ti je kao da imaš podstanara.Veruješ li u vanzemaljce?Skoro sam gledao film o ženi koja je u detinjstvu bila odvedena na svemirski brod i sve što se dešavalo njenoj ćerki mnogo godina kasnije,ona je tada kao dete nacrtala.Znaš,ponekad se pitam da li me je neko uzeo za eksperiment.Veruj mi nigde u stanu nisam našao nijednu kameru.A sam si mi rekao da nisam ni bolestan ni lud.
-Čudan smo narod.Ubedjeni da smo jedinstveni,bogom dani.Pa što bi u ovolikom kosmosu postojali samo mi?Znaš,neki ljudi su u kliničkoj smrti videli mesta na kojima teoretski nisu mogli biti,neki su opet tačno opisali kuće u gradovima u kojima nisu živeli.Mi smo ti rodjo u stvari velike neznalice.Prodajemo maglu a toliko toga ne znamo.Poznajemo i koristimo samo mali deo mozga,a kada bismo znali.....gde bi nam bio kraj...
-To je tako neverovatno dok,kao da živim nekoliko života,ponekad me to zaista pomalo plaši.Kada bih bar znao razlog.Zašto baš ja?Ma pusti.Reci mi dok,misliš li se ti ženiti?
-Uh,ko se još usrećio?A pravo da ti kažem plašim se da bih i ženi počeo da naplaćujem razgovore.Ima vremena,valjda me još nije ošinulo ili mi je dosta svega.Daj da mi popijemo još koju.jesi li za partiju šaha..po turu pića,može?

Danima bi razmišljao,vagao svaki razgovor,obrtao na sve strane,tražio dubinu,moguće okvire svih boja,a onda ih zatvarao u arhivu pamćenja ili korice dnevnika.Poput šiparice što ljubomorno čuva svaki dan odrastanja i svaku iglicu zrelosti i spoznaje pažljivo ugradjuje u svoj oklop da je štiti od života.Kada je posle izvesnog vremena listao stranice unazad nalazio je rečenice za koje je bio siguran da ih nije on napisao ili su nedostajali čitavi pasusi kojih se vrlo dobro sećao.Nešto se čudno dešavalo sa njegovom stvarnošću a on nije imao razumno objašnjenje za to.Možda je za sve bio kriv taj život samotnjaka,ta želja da prodre u dubinu svoga bića,da za sve nadje uzrok i opravdanje,da sve postavi u odgovarajuće okvire sa odgovarajućom etiketom,poput raznobojnih leptira raznih veličina probodenih čiodom u zastakljenim vitrinama.Ta putovanja u druge dimenzije mešala su se sa svakodnevnicom i više nije znao šta je stvarnost.Život mu je postao korpa puna izmešanih sećanja.Preplitala su se bez ikakvog reda,prošlost i budućnost.Sadašnjost kao da i nije imao ili nije više umeo da je prepozna.Premotavao je film svog života.Fleševi su nekako uvek dolazili zvukom telefona.I sada je reska zvonjava u glavi najavila novo sećanje.

-Halo,ja sam,ko je to?
-Uglješa,Lidija ovde,izvini što zovem ovako kasno.Molim te možeš li da dodješ,ovaj mali se previja od bolova a Siniša je na putu i kao za inat sve centrale će imati taksi za pola sata?Strah me je.
-Naravno,dolazim odmah,budite spremni.
Jureći prema bolnici setio se noći kada su vozači isto trubili i ispraćala crvena svetla sa semafora,noći kada se njegova Maja poradjala,kada je na svet došla njihova Ana.Ali ovaj put nije bilo onih obruča bola,bio je miran i znao da će sve biti u redu.Primili su ih odmah.Belina ordinacije,pa dugi hodnici kroz koje se čuo odjek Lidijinih štikli,pa laboratorija,par kapljica krvi,pa opet hodnici.Sve je bilo kao ubrzani film.Lekar nije delovao zabrinuto.
-Slepo crevo,pred perforaciju,na vreme ste stigli,mora na operaciju.Ništa ne brinite,biće sve u redu.
Sedeli su i čekali.Lidija je kršila prste.Otišao je po dve kafe iz automata.Dok se vraćao hodnik pred njim se rasplinuo i opet je bio u nekom drugom svetu.U susret mu je dolazila Maja.Prosto je lebdela prema njemu i nosila u rukama Lidijinog mališana.Oboje su bili nasmejani.
-Sve je u redu Uglješa.
Pružio je ruku,ona je nestala,a pred očima se već odvijao nov film.Nepoznato mesto,a opet kao da je tamo već bio. Vukao je veliku mrežu iz vode,do njega je došla ona,preplanula sa suknjom od trave,nosila je vrč kokosovog mleka.Koliko god se dana zadržao na moru ona ga je uvek u povratku dočekivala.
-Drago mi je da si došao-sve je bilo poznato,blisko,zagledao se u njene oči,polako su menjale oblik,boju..i opet je bio u bolnici.Vratio se Lidiji.
-Dugo te nije bilo,dobro si?
-Da,da,ne brini,mali je pregrmeo,znaš..
-Hvala Bogu.Vidi,ti imaš neku čudnu intuiciju,ponekad jednostavno odlutaš,više se i ne pitam gde,kako,prosto verujem.Uvek si bio drugačiji,od svih nas,znao neke stvari.Verovatno te to ponekad opterećuje,ali Uglješa to je dar,to sam samo htela da ti kažem.
-Gospodjo-pozvao je hirurg sa vrata-mali je operisan,sve je u redu.Možete na kratko da ga vidite,upravo se budi iz narkoze.
-Hvala vam-pošla je za doktorom.Vraćajući se stegla mu je ruku.
-Ne znam kako da ti zahvalim?
-Ma šta pričaš,pusti.Popij kafu pa da idemo,dovešću te i sutra
To je bio još jedan od njegovih skokova u nestvarno.U bolnici,u sasvim stvarnom trenutku on je odjednom bio neko drugi.Vremenom naučio je da prihvati to putovanje kroz vreme kao nešto svakidašnje što može samo tragom avanture da obogati monotoniju.Nije ga iznenadilo ni kada je bio ubedjen da je njegova hula igračica jednoga praskozorja prošetala spavaćom sobom do kupatila.Ispratio ju je pogledom prvi put tako materijalizovanu,tako potpuno stvarnu i osetio pulsiranje u potiljku.Njegov pokušaj da je dodirne bio je samo put u prazno.Ruka je prošla kao kroz maglu,kao da se neko igrao hologramom u njegovoj sobi.Pa ipak danima posle toga dok se tuširao,osećao je miris soli i morskih algi u kupatilu.

-Čuj dok,ovo postaje sve ludje.Nemoj da me gledaš kao zamorče.Video sam je,bila je u stanu kod mene.Ne,nisam lud,to je neverovatno iskustvo.Gledao sam u nju kao sad u tebe,smeškala se.Znao sam da je znam,potpuno,ali ne i odakle.Ne znam kako,ali kao da živim nekoliko života na nekoliko nivoa i svaki je stvaran i svi su kao jedan,prelivaju se.To je čudno,ispunjava me.
-Jesi li siguran da ne kriješ od mene neku avanturu ili tajnu obožavateljku,komšinicu,ili Uglješa da ne uzimas neke neispitane lekove,droge?-
-Dok ne zezaj me.Veruješ li u reinkarnaciju?Možda sam ja u prošlim životima živeo sa njom pa me sada traži.Možda putujem u paralelne svetove,na više mesta ili su samo delovi moga bića u različitim dimenzijama.Ali kako mogu u isto vreme da budem svuda?Ili mi se stan nalazi u zoni sumraka?-
-E,ova ti je dobra.Znaš ako je zaista tako promeni stan,to je bar lako.
-Ali osećaj se javlja u najnemogućnije vreme i na bilo kom mestu.Kao da ne znajući aktiviram neki senzor i krenu slike.Verovatno sam ti već dosadio?-
-Ne,naprotiv,ti me zabavljaš.Ponekad pomislim da sve to izmišljaš da bi me sludeo,ne znam,ali čak i da je tako svidja mi se,kao roman u nastavcima.Jedva čekam četvrtak da čujem novosti.
-Lako je tebi dok,meni ovo ponekad uopšte nije zabavno,veruj mi.
-Mislim da bih se ja potrudio da unovčim sve to.Koji bi to film bio,a tek knjiga!Jesi li razmišljao o tome?
-Nepopravljiv si zaista,dodji do mene ove nedelje,možda je i ti vidiš.
Nastavio je da niže svoje dane ubedjen da tu postoji neko pravilo,neka neminovnost koja usmerava njegov život odredjenim putem.Sve kao da je još davno ucrtano i obeleženo.Kao da su ga nevidljive niti vezivale u jednu ogromnu celinu,kao da je zaista pripadao svemu,moru,nebu,planini i livadi,šumi i reci.Sve je bilo deo njega,a on se pretakao u sve.Neverovatna punoća,svetleći beskonačni put.Prometne ulice,buka prevoza,sirene nervoznih taksista,šareni izlozi,pekare pune raznih djakonija,čak i žagor po restoranima,sve je činilo mizanscen za neki čin u kom je trebao da odigra glavnu ulogu,ali koju nije znao.Samo je uvek u praskozorje već bio budan i uporno tražio prste od algi u pramenju sna.Neka nedefinisana snaga gurala je dane i noći u čudesni ćup stvarnog i nestvarnog,u davno zaboravljeno bakino tkanje prošarano blistavim zvezdama i ponekim ostrvcem realnosti.
Dugo bi tako pokušavao da odgonetne ko je i gde se u ovom trenutku nalazi.Nešto ga je neodoljivo vuklo u prošlost,kao da u tim već slepljenim godinama leži odgovor,kao da one nose taj dah orhideja i badema,palmi i sunca,taj neverovatni izvor kokosovog mleka koje je noćima sisao iz dojki pomrčine.Mučile su ga sumnje.Dokle doseže čovekovo pamćenje?

Može li da se seća onoga pre rodjenja?Da li je ta čudesna hula igračica bila njegova majka koja je kako su mu rekli odletela na nebo rodivši njega,da li to sad u njemu pulsiraju koreni?Možda to njene prste oseća kao kroz posteljicu uljuljkan u toplinu materice.Da li ta praskozorja znače onaj trenutak rodjenja,izlaska iz mraka ili su to bila vrata paralelnog sveta iz kojeg je došao on,ljubavnik hula igračice,da bude rodjen sa ove strane i da u težnji za svojom drugom polovinom stvori istu takvu u liku svoje kćeri...Ili je ovo neka budućnost u koju tek treba da stigne,neki stepenik koji treba preći do višeg stanja svesti?I zašto ga traži baš ona,zašto ne deda,zašto ga ne zove njegova Ana?Kako je mogla samo tako da nestane bez traga?Sve je bilo tu.Novac,stvari,obuća,ljudi ne isparavaju samo tako.U ono vreme je pomišljao na otmicu ali nikada na kapiju večnosti.Da li je ona pronašla vrata svetova?Iza nje je ostala praznina,prazan oklop u koji se on sve češće vraća kroz ove čudesne vizije...
Sećanja..U mislima je opet bio daleko unazad u prošlosti,po ko zna koji put u onoj noći kada je došla na svet,kada je izgubio Maju..Jurio je kroz crvena svetla,psovali su ga i svirali mu sa svih strana.Nije bio svestan.Na zadnjem sedištu Maja je imala sve učestalije trudove i to je u tom trenutku bio centar njegovog univerzuma.Njeno drago lice osuto graškama znoja i pogled dubok,skup svih svetova.Nije znao gde prestaje on a počinje ona i gde se od nje produžava ta silna ljubav u majušnu grudvicu u njenom stomaku,pa se opet blagim kuckanjem iz unutrašnjosti vraća njemu.Osećao se neraskidivo vezan i ispunjen kao da je i sam pod srcem nosio majušno čedo.On je bio membrana na kojoj je odjekivao njen bol.Disao je njenim dahom i patio zajedno sa njom.
Bolnica je bila juriš i trka,prigušen žagor po čekaonicama,šuškanje uniformi i užurbana škripa nosila sjurenih niz hodnik.Kada su je odneli odjednom se osetio namah prepolovljen,otrgnut od sebe samog.Bio je tu i bio je tamo uz nju.Na oba mesta rasla je panika,neki užasan predosećaj.Uzalud je ubedjivao sebe da je ovo veličanstveni trenutak,tako uzvišen i tako običan,svakodnevan.Neka zvona su svirala uzbunu i on se grčio u iščekivanju onoga što će doći.Osetio je trenutak kada se jedan obruč u njemu otkovao,zaplakao,znao je da je devojčica i da je sve u redu,ali drugi se još više skupio,stegao do pucanja.Poželeo je da vrišti da istera taj pritisak iz sebe.Gubio je Maju,lebdela je negde iznad njega,nasmejana,odlazila u neki drugi svet a on je bio nemoćan.Nije mu trebao lekar da to kaže,znao je da je kraj.Polako su se gasila svetla u onoj sobici njegove duše koja je pokrenula svoj peščani sat u prazninu...
-Zašto?Zašto?Šta to treba da znači?Majo,stani,čekaj,obećala si,zakleli smo se,ne,ne!Ne sad,nemoj!Ne radi mi to,ne mogu podneti!!!
Ogroman talas vukao ju je sve dalje i samo su njene oči žarile iz daljine,obuhvatale ga celog,pokušavale da za kratko vreme ispričaju sve,upiju njegov lik potpuno,do večnosti.Mračni tunel je iznad njega ukrstio šake bola.Potonuo je.
Lekar ga je našao onesvešćenog,praznog,na pola puta izmedju dva sveta.Nije mu rekao da je Maka,duboko pod narkozom,pred odlazak otvorila oči širom,njemu su izgledale sablasno.To krvarenje,silno i trenutak odluke ona ili dete,pa borba suluda,unezverena a ipak tako potpuno kontrolisana na jednoj i na drugoj strani...
-Pritisak pada..gubimo je..-jedan poraz bio je neminovan,jedno kajanje i jedna majušna uteha...-Diše,dete diše,imamo ga.

Danima je Uglješa pokušavao da prekorači tu granicu,da pobedi senke.Niko mu ništa nije rekao,nikoga nije ni pitao.Znao je Maja je otišla,ostala je Ana i on mora da nadje snage da ide dalje.Da je nauči svemu onome što je deda njega naučio,da oseća dubinu,voli,diše punim plućima,da postane deo sveta.Prvi korak je bio najteži.Trebalo je preći preko bola,samo jednom priviti na grudi tu malu nedužnu mrvicu.Prelomio je to u sebi,odveo je kući.Svi su se trudili da pomognu.Osećao je čudnu povezanost,kao da Maji nikada nisu presekli pupčanu vrpcu,kao da su je jednostavno prespojili na njega...
To malo smežurano stvorenje bilo je njegova krv,njegove ćelije.Lagano je prstom pratio liniju obrva,pa polako niz obraz preko malih ustašca sve do stegnutih pesnica i svakog nokta ponaosob.Njegova kći,lepotica,mala princeza i noći pune flašica i bebi pudera pa kašice na sto načina.Nikada iz svesti neće izbrisati sliku njegovih raširenih zenica sa jedne i bleska njenog prvog zuba sa druge strane.Mali biser u toplom osmehu sa zvezdama u očima kao da mu otkriva veliku tajnu nastanka,tajnu da svet počinje i završava jednim bleskom,jednim biserom u ustima.Uvek je verovao da deca mnogo više znaju od odraslih i da tokom odrastanja negde zature sva ta prava znanja,pokriju ih nekim besmislenim učenjem nebitnih činjenica i podataka.Sve one dragulje zatrpaju duboko u sebi i nikada ih više ne traže i ne nadju...Gde je sada Ana?Da li u nekom dalekom svetu gradi kule od peska i morskih algi ili na nekom ostrvu uči hula ples..Da li je ona pronašla vrata paralelnog sveta?
Protrljao je ožiljak na kažiprstu,radio je to uvek kada mislima otplovi u prošlost,kada je zamišljen.Setio se kako ga je dobio.
Bilo je to onoga dana kada su mace letele parkom a zvuci gitare i pesme zapljuskivali ga setom jedne grupe mladih.Ana se igrala u pesku a on na klupi pored listao novine.Upravo je čitao o još jednoj avionskoj nesreći kada ga je prenuo umilni glasić nestvaran ko poj kolibra..
-TATA-pa prvi korak,pa osmeh,pa opet ta prva reč topla,puna-TATA,TATA..-i srce kao veliki balon,nadima se,raste,reč okrugla draga ili je to bio prvi korak,tek cigareta je polako dogorevala medju prstima sve do duple opekotine.Na tom mestu,na kažiprstu,ostala je bela tačka i uvek je kasnije pogled na nju vraćao sliku prvog koraka,prve reči.I mnoštvo novih slika.Princeza je izrasla u prekrasnog leptira.Takva je uokvirena na zidu u haljinici od tila široko raširenih ruku kao da će tog trenutka da poleti.Kad god je gledao tu fotografiju plašio se da trepne,mislio je ako za trenutak skrene pogled ona će zaista odleteti,odleteti zauvek.Posle njenog nestanka okvir je ostao prazan.Leptire nikad ne treba zatvarati da ne uginu.Sećao se da baka nije dala da slikaju Anu dok spava.
-Ne valja se-govorila je.
Sad je sve gotovo.Treba li da bude zahvalan što je imao nežnog andjela u naručju ili da žali za svim ovim godinama koje prolaze bez nje.Uvek je bila beskrajno puna pitanja.Svako zašto imalo je na stotine malih ručica koje su želele odgovor.Da dodirnu sve oko sebe,dožive.Svaka noć bila je druga bajka,široko prostranstvo mašte.Dok se jutrom uvlačila u njegov krevet još pospana,raščupana i topla,bujica reči slikala je nestvarne pejzaže,daleke zemlje pune cveća,beduine sa konzervama koka-kole,zečeve sa roštilj kobasicama u šapama i jata ptica sa čizburgerom u kljunu iz prvog nebeskog Mek-Donaldsa.
-Obećaj mi,obećaj da nam nikad neće trebati druga mama.One samo kukaju i plaču i nikada nemaju vremena.Kod njih sunce uvek mora biti žuto i potok plav,drvo zeleno,one ne umeju da lete.Molim te obećaj mi tatice

I leteli su zajedno,kao vetar,sa atlasom na podu izmedju njih.Ona je malom pufnicom prsta pratila nepoznate senke a on je prosipao pred nju tigrove iz džungle i pesak iz pustinje,učio je da leti.Spuštali su se niz slapove Nijagare i penjali uz Vezuv.Kitio ju je stotinama mirišljavih orhideja i zatrpavao je školjkama punim bisera sa dna mora.Pred nju je prosuo blago iz Ali Babinih pećina i priče iz hiljadu i jedne noći.Ona je pljeskala i podvriskivala i treptalo joj je celo sazveždje iz očiju.
-Još,još,pričaj mi još,hajdemo sada na borbe bikova..Hajdemo dirižablom.
Bila je tako velika,široka,u njoj je živeo ceo svet,sve mudrosti i saznanja i još je bilo mesta.A on se hranio zvončićima njenoga smeha,obručem njenih ruku,bleštavilom njenih zenica.I jednoga dana je nestala,jednostavno odletela.Nije je bilo ni na fotografiji iznad komode.Prazno je udarala belina iza stakla.Ana!!Ni vetar,ni crveni i žuti mravi ni košave ni ptice,ni veliki talasi Nila,ni lednici Kilimandžara,niko nije znao gde je.Samo se potajno kroz kupatilo provlačio miris algi i orhideja.Plakale su zečije šapice i brave na vratima,zavijali su bengalski tigrovi,pahuljice snega odbijale su da padnu tamo gde ne hoda njena nožica,sve je stalo,čekalo neki znak.Mislio je da će poludeti obavijen tom zonom sumraka.Budio se bez njenog zagrljaja,bez hladnih stopala u svom krevetu,bez iskrica njenog veselja.Ostao je poput ukletog starog svetionika,a jutra su i dalje svitala i dani su tekli kao da ništa nije bilo.Plutao je na mutnom talogu bola.Nije ga pokrenuo ni bakin skok preko linije horizonta.Svi su ga napustili,otišli,pronašli svoj svet,a on nije mogao da natera sebe na pokret.
-Upoznaj tugu,prepipaj joj oklop pa ćeš je pobediti,nadji prolaz ka svetlu,saslušaj čemu te taj bol uči-govorio je deda-Mirovanje je smrt,hodaj samo pa makar i po dnu.
Uprtio je svoj naramak života i krenuo..Ne zna koliko je godina prošlo ili vekova,niz je rastao i savijao se oko vrata,gušio,sve dok nije poverovao u postojanje paralelnog sveta i poželeo da VIDI.A onda se u njegovom životu otvorila nova dimenzija i stvarnosti su počele da se mešaju,prelivaju jedna u drugu i da žare oči usadjene u njegov potiljak.Pojavila se ta čudesna hula igračica iz prošlosti ili budućnosti i pozivala na neslućena putovanja.Nije imao izbora,svi nagoni u njemu klicali su za pokret,sve je već bilo davno odlučeno,ucrtano,mogao je samo da sledi magične znake svoje zvezde vodilje.Duboko u sebi odrekao se sedeljki od sedam do devet,odlazaka u bioskop,putovanja do Kopaonika i nazad,kokica ispred tv ekrana.Više nije pripadao ovom svetu mada je fizički još uvek bio tu i čekao svoj red za odlazak u neku drugu stvarnost.Postojale su samo sve učestalije posete nestvarne žene,osluškivanje njenog dahb i iščekivanje pravog trenutka za pokret.Nije znao gde ni kada,ali neko ubedjenje mu je govorilo da treba samo da čeka.Kada se sve zvezde budu sklopile na pravi način onaj grč u njemu znaće da je vreme.I čekao je strpljivo i uporno.Sadio je paprati u emajlirane lonce u kojima više niko nije kuvao,gajio male vodene puževe u keramičkom servisu za čaj i sićušne zlatne ribice u kristalnoj vazi..Znao je,taj dan će doći,a on je umeo da čeka i bio je već sada potpuno spreman za pokret.Samo strpljivo.
-Polako Uglješa-rekao je sebi prateći svoje izmenjene crte u velikom ogledalu u kupatilu-u njemu je tvoja idealna suprotnost,tamo iza vrata paralelnog sveta.A dotle,premotavaj svoja sećanja,vrati se na početak.
Kroz paru koja je polako maglila odraz provlačila se lekovita aroma livade.

 

 

TOČAK ŽIVOTA

 

 

-Uglješa!Uglješa javi se!
Nikako nije mogao sada da se javi.Čini mu se satima je klečao na mokroj travi čekajući da se dva putnika mimoidju oko starog panja,jež i puž.Prvi je postao čudesna loptica kada ga je dodirnuo i instinktivno trznuo prst,trebalo je dugo vremena da se opet pojavi njegova šiljata njuškica i sitne oči.Voleo bi da je mogao da se uvuče ispod njega da ga zagleda sa svih strana,da se poigra.Neće mu ništa,zašto se krije,on samo želi da se druži,da mu bude prijatelj.Sitan glasić je molio i pričao ali jedino što je postigao bilo je da puž polako iskliza svoje jedino stopalo a potom i dva roga kao periskope i krene da putuje uporno i polako preko raskvašenog lišća.Kad bi bar mogao da zaviri u njegovu spiralnu kućicu.Uvek se pitao kako on to spava unutra,ima li krevet,čašu?Sa sigurnošću je znao da ne kuva,dimnjaka nigde nije bilo.
-Uglješaa!!Gde je to dete?
Bakin glas je u talasima stizao do njega,ali on je već navikao na njene pozive,a ona na njegovo neodazivanje.Pozvaće još jednom,a onda će odmahnuti rukom i još dugo gundjati dedi o tom nemogućem detetu koje će se jednog dana raspasti sa glavom u oblacima a nogama na zemlji kako i priliči čoveku.
Jež je još uvek njuškao u mestu dok je pužić polako ali sigurno prelazio nekim svojim zamišljenim drumom.Gde li ide i odakle dolazi?Nisko se spustio na travu i pokušao da vidi svet njegovim očima.Da li oni vide kao mi?Iz te perspektive travke su rasle visoko kao tobogani.Na njihovom vrhu blistale su sitne kapi duginim bojama,a mnoštvo cvetova rasuto svud uokolo izgledalo je poput velikih rezervoara.Kad bi se očešao o njihove zelene stabljike čitavi vodopadi sručili bi se na njega.Najobičnija odlomljena grana bila je planina,bare nepregledna mutna jezera,a ćilimasto tkanje pauka lepljiva prepreka koju je trebalo probiti mačetom kao prašumu.Puž je solomonskim rešenjem obilazio sve i uvek nastavljao istim tempom,bez zastoja i bez ikakvog odustajanja.Odakle mu ta neshvatljiva upornost,ta snaga da uvek ide samo napred,da mu nijedan breg nije previsok,nijedan obilazak pretežak.Koja ga to životna filozofija drži na samo njemu ucrtanom putu.Da li se ikada žali,kao njegova baka,ili on u svemu vidi neki poseban smisao.Odmahnuvši zbunjeno glavom polako se pridigao na utrnule noge i protegao svaki mišić.
Pogled je skakutao s kraja na kraj šumskog proplanka,preko drveta koje je prošle zime udario grom,do gustiša sa leve strane gde su najukusnije borovnice,pa visoko gore uz skijašku stazu sve do Pančićevog vrha.Pokušavao je da sa ove daljine pronadje ono drvo ispod koga je zakopavao blaga svog detinjstva.Zasad su tamo u metalnoj kutiji od bombona bila tri staklenca,jedan zardjali ekser na koji se ubo pretprošlog leta,pletena narukvica čudnog veza koju je našao posle zadnjih turista i stara pokidana praćka.To mesto davalo mu je poseban osećaj važnosti,njegovo drvo,ništa manje njegovo od šljive koju je proletos posadio sa dedom.U stvari celu planinu je osećao kao svoju.Tu je živeo,udisao njene dane,polako pratio drveće i travke kako rastu,brao sa bakom lekovito bilje i pečurke.Niko bolje od njega nije znao sve ćudi ovog neba,svaki oblak koji donosi kišu ili sneg,svaki izvor,mesta gde se pojavljuje duga i gde udara grom.On je bio kralj,a nepregledno prostranstvo dokle oko dopire njegovo kraljevstvo.Voleo je da sluša šumu kako diše i omorike kako plaču,da miluje smolaste suze četinara i maršira sa mravima do njihovog podzemnog carstva.Leti bi ležeći gledao paperjaste kadrove kako klize preko plavog svoda.Prelepe kočije i dame u krinolinama,braću Rajt i malog šnaucera koji uporno lovi svoj rep.Oblaci su bili svih mogućih oblika i plovili su kao preko filmskog platna a on je nevidljivim mastilom sve njih skupljao u male dražesne priče.Bilo je dovoljno da pogleda u jednom pravcu i da već zna koja princeza živi tu,čiji dvorac je na kom kraju neba i gde je začarana šuma zle veštice.

Ponekad je opet stojeći na nekom od vrhova,kao na krovu sveta,širio ruke i zamišljao da poput orla kruži niz bogate krošnje,preko žičare i meteorološke stanice,pa visoko gore da puzle oblaka presloži u neke nove nepoznate slike,da preko nepreglednog prostranstva ostavi svoj trag mlaznjaka.Sve je bilo tako blisko i drago,tako njegovo.Ne bi mogao da živi a da u praskozorje ne vidi u daljini mutne obrise,da svakodnevno ne broji pege leptira i buba mara,da nema bakinih krofni tako velikih da kad ih podigne u visini očiju pokriju ceo vidik ispred njega,da ne čuje ono dedino zorom...
-Ajde lolo ustaj,vreme je,idemo u posetu zekanu i vuji.Skači na noge blago dedi.
Uživao je u tim jutarnjim šetnjama.Bio je ubedjen da čuje prirodu kako zeva i sanjivo mljacka od lepote,kako proteže grane od sna i rastresa krošnjama,da čuje zemlju koja duboko i zadovoljno diše.A on se iz petnih žila trudio da održi korak sa dedom i pokušavao da iz haosa u glavi uobliči ona pitanja koja ga najviše muče.Pitanja bez smisla i odgovora...
-Dekula reci mi molim te,kada bi posekli svo drveće da li bi nam nebo palo na glavu?
-De de,lolo,umeš ti to i bolje..
-A znaš li kako ptice kad spavaju ne padnu sa grane i da li šume pate kad lakomisleno lišće pobegne na zemlju?Boli li zemlju kad po njoj trčim onako,iz sve snage?
-Znaš lolo,da nije šume i zemlje,životinja i vode i svih vremenskih doba,ne bi bilo ni nas,ali sve što je previše ne valja.Ptice su tu i ribe u vodi i zečevi u šumi i čast im je da ti služe sve dok se ne pobesiš.I vatra čuda pravi kada je ima previše,ne greje već pali.Kad točak trošiš samo na jednom mestu on puca,ali dok se ravnomerno okreće on traje i tebi i meni pa i tvojim praunucima.To treba da zapamtiš,da smo svi deo velikog kruga i da moramo poštovati jedni druge i biti umereni da nam ova majčica zemlja što duže traje,a neće ni nebo ni ptice pasti.Drvo plače samo kada ga nemarne ruke seku i pale.Čovek je lolo jedino biće koje ruši iz zabave i ubija iz zadovoljstva,ne poštuje cikluse prirode.To da znaš da sutra voliš i čuvaš.
Deda je sve znao,svaku rupu jazavca,gde koje drvo raste,gde najlepših jelki ima i kada su crvena slova u kalendaru.Jednom je danima deljao nešto na drvljaniku.Iznese drveni tronožac,okrene lice suncu,pa na posao.Uglješu je duboko golicala silna znatiželja,nestrpljivo je skakutao oko dede.On samo usuče brke pa se osmehne uglom usana i kaže...
-Sve u prirodi ima vreme mirovanja lolo,moraš i ti.U životu je najvažnije strpljenje.Nauči da čekaš pa će ti se reći samo.
Već je i zaboravio svoju radoznalost kad jedno veče deda sede pored vatre i zovnu ga sebi.
-De,de,lolo,vreme je...
Sledećeg trenutka iz njegovih prstiju počeše da se izvijaju umilni zvuci.Od blaženog cvrkuta i noć je prestala da pada i ptice umukle a cvrčci posramljeno sagnuli glave.Do duboko u noć plakale su dedine šake bez suza i pričale o ljubavi jelena i snazi medveda,o devojci koja pere vunu na izvoru i momku što na mesecu jaše preko brega.Dok je tu noć tonuo u san s ponosom je mislio..
-Takve svirale pravi samo moj deda.
U vreme kad su malje već počele da golicaju njegove nausnice i kad je uzduž i popreko izmerio planinu,kad je za doručak jeo po tri zdele kačamaka i za dan cepao po tri metra drva,baka je govorila...
-Svaka ptica jednom mora da napusti gnezdo,a ti još uvek skakućeš po obroncima,skupljaš žabe krastače da ih vratiš u baru i prve visibabe po sunčanim padinama.Život teče i sa druge strane planine,zar ne želiš da ga upoznaš?

On je samo mudro ćutao.Sad je bilo vreme klijanja,dugo je do polaska.Još bi da udiše mudrosti,da uči od prirode,od pčela i bilja,od razigranih vetrova.Ako bude strpljiv možda mu se otkrije još neka tajna,planina otvori svoja nedra i primi ga unutra u posteljicu od ilovače i sumpora,krečnjaka i joda,da mu priliku da vidi njeno užareno srce kako pulsira.Nikada i nigde više neće tako duboko osetiti miris zemlje,trenutak pripadanja svakoj grudi i kamenu.Nikada mu suze neće poteći od same lepote niti se grudi napuniti iskona do pucanja.Godinama posle,još uvek će damari u njemu imati ritam i snagu jesenjeg odrona i zimske lavine,širinu orlovih krila..Do kraja života deo livade biće u njemu i deo njega ostati u livadi...
-Deda,obećaj mi da ti nikada nećeš umreti,da me nećeš ostaviti,molim te obećaj mi.
-Eh lolo,a šta je to smrt?Samo ću ove stare kosti spustiti tamo gde pripadaju,da niknu sočnije jagode i bogatije šume,da trave budu bujnije,a ja,ja ću biti svuda.U rici jelena i cvrkuta ptica.Ako pogledaš u nebo videćeš me u letu orla i na svakom početku i kraju duge.Smrt ne postoji,ne plaši se,samo ću preći na suprotnu stranu točka.Seti se,sve je to ciklus prirode,ta ko se još plašio života?Ako duboko udahneš miris vetra videćeš da ću biti u tebi.Sve ovo dokle ti dopire most pogleda,sve ću to biti ja,samo nauči da me pronadješ.Moraću kao gusenica da ostavim ovu čauru od tela da bih mogao da poletim.Čekaću te ispod duge da zajedno plastimo snove u noćima bez meseca,u odsjaju jezera,samo ti narasti do zvezda...
Osećao je kako u njemu klija snaga,kako se mladice pružaju ka suncu,upijaju čudesnu moć prirode i verovao je.Verovao da nigde ne postoji kraj,jer uvek ima jedan korak više,još jedan dan duže,posle noći mora da dodje svitanje.Prasak oblika i boja kao naglo svučen zastor,kao jezerce krvi iz tek zasečenog srca nara.U prirodi živi ta neminovnost i za sve postoje nenapisana pravila,sve ima svoj ritam kao veliki,veliki točak,sa zemlje u vazduh pa opet na zemlju,pa visoko gore da zahvatiš vetar i sve u krug,savršeni pravilan krug,točak života.
Prolaze godine,gasnu mnoga ognjišta,probijaju novi izvori,ali ova livada ostaje.Služi onima koji je čuvaju i pruža onima koji je poštuju.I ako nekada svi nestanu,na ovoj planini još uvek će biti bar jedan čovek satkan od crnice i četinara sa jezerom u očima i letećim ribama u srcu.Tu spoznaju je on nosio duboko u sebi.Život radi života.Ovde si mogao da imaš ceo svet ako dišeš dahom zemlje i osećaš njene damare.Ako uspe da dodirne zvezde.
-Lolo moj,najteže je biti čovek.Moraš satkati telo od čelika i dušu od pamuka,moraš skupiti paukove mreže u prstima i svice u očima,moraš iskovati srce od zlata i čizme od ilovače,da prodješ ceo svet a da nikada ne iščupaš svoje korene,da imaju gde lastari da pozdrave svitanja i slavuji da sviju gnezda.Moraš pronaći svoj put,svoju istinu.inače je sve privid,laž...

 

 

MUDROST

 

 

 

Godinama je udisao smog i mržnju ovog grada u potrazi za svojim putem,svojom istinom.Neizmerno su ga pogadjale sitne duše,zavist,laž,dvoličnost.Nijedne oči nisu imale bistrinu potoka,nijedno srce snagu vetrova.Nikada ne bi poverovao da u samom podnožju planine postoji svet tako suprotan i dalek,neshvatljiv širini koju je poneo u sebi.Polako u zenice se uvlačila tuga,poput katarakte koja je od bake zauvek sakrila slike.Ali ona je još uvek umela da vidi lepotu,njena snaga bila je u vrhovima prstiju,u krvotoku,u toplini njene duše.Ugasle oči večito su bile uperene u daljinu u onu varljivu granicu horizonta odakle su je pozivale dedine misli.Tvrdila je da joj noćima pravi društvo,da vode duge razgovore koji je ispunjavaju i čine srećnom.One godine kada je deda zauvek prešao na suprotnu stranu točka i kada je svoj zemaljski oblik ostavio u hladu stare lipe bilo je vreme za pokret.Osetio je to po grudvi u nedrima koja je tražila prostor,po klupku bola kome su trebala druga neba da se smiri i sraste.Uzdrmani koreni pulsirali su u svemu što je ikada takla dedina ruka.I dalje je po rafovima apoteka tražio lekove za njega i dalje su ga u prolazu magnetski privlačili nečiji sedi čuperci ispod beretke,noćima je čuo njegovu sviralu i odjek sekire sa drvljanika u praskozorje.Pokušavao je da snagom pogleda pomeri bravu da se otvori i dozivao u sećanje grmljavinu dedinog glasa...
-Ustaj lolo,vreme je...Ne boj se,nije to ništa...Smrt ne postoji...Ja sam zauvek svuda oko tebe...
Uzalud.Pogled je bolno doticao draga mesta,zajedničke staze.Deda je zaista,sasvim opipljivo,bio tu negde i onu toplinu njegovog dlana gotovo da je mogao da oseti,pa ipak nepovratno je izgubio nešto neizmerno dragoceno i praznina je vremenom postajala sve veća.Uzalud je grlio široko stablo lipe,pritiskao sviralu na grudi,ništa nije moglo da otkuje obruč bola,usadi spokoj u duši.Taj osećaj zarobljene ptice u nedrima i smušenog lepeta njenih krila po zidovima tuge,bio je znak da krene na onu štranu planine.
-Prodji ceo svet lolo,a da ne iščupaš svoje korene,samo prati svoju zvezdu vodilju i dodji ponekad da zajedno plastimo snove...
Počeli su da teku dani surove škole života,dani koji nisu imali veze sa prirodom,života koji je imao svoja pravila,svoje po njemu iskvarene vrednosti.I kad god je poverovao da je našao prijatelja,da je razumeo način razmišljanja ovih ljudi,dlanovi bi mu uvek iznova ostajali prazni,pruženi u pogrešno vreme i u pogrešnom pravcu.Vidjao je po parkovima bolno tužna dečija lica,po haustorima unezverene tinejdžere koji traže spas u tripu,po restoranima usamljene ljude sa oklopom (ja mogu sam,niko mi ne treba) i prigušenim pozivom za pomoć u očima.Uvek se trudio da razume,oprosti,sagleda dubinu.
-U svakom čoveku lolo,postoji zrnce dobrote,samo ga treba pronaći,izvući napolje i u svakom danu po jedan dragulj saznanja.Nemoj trčati bezglavo kroz život jer nećeš videti njihov sjaj.

Kako mu je nedostajao deda,njegova mudrost i smeh,njegovi saveti,pa čak i njihova duga ćutanja.U početku je nosio srce na dlanu i prilazio ljudima kao što bi prišao mečetu u šumi,ali ono ga nikada nije ogrebalo.Uporno je preko balkona tražio svoju zvezdu,svoje snove,znak da je na pravom putu.Zvali su ga šumski čovek sa notom sprdnje koju nikada nije shvatio.
-Daj Uglješa iz koje si ti bajke?
-Uglješa kakav je vazduh kod tebe gore u oblacima?
-Ne dirajte našu uspavanu lepoticu.
-A ne,on je šumski čovek u dubokom zimskom snu.
Nije im zamerao,samo su hteli da pronadju i dokažu sebe.Za razliku od njih on je umeo da se prilagodi,poznavao je sve odaje svoje duše,nije bio nesiguran i nije mu trebalo da gazi oko sebe da bi se osećao jakim.Bilo mu je žao kako su prazno trošili svoje dane.U potrazi za kamenom mudrosti koji bi im doneo moć i saznanje svakodnevno su gazili pregršt dragulja.Ali on tu ništa nije mogao.Svako je imao svoj put i morao je sam da ga pronadje,nije postojao nikakav apsolutni recept.Iznenadio se kad su ga ljubazno pozvali da im se pridruži na radnoj akciji.
Ti dani pored reke,dok su podizali nasip,na neki čudan način vraćali su ga detinjstvu,prošlosti.Ustajao je pre svih a poslednji legao.Dok su ostali bili još u snu,on je već pričao sa rekom,ponirao očima u njene dubine,upoznavao svaki njen talas,zavoj,a uveče bi osluškivao njen odgovor,ribe koje se povremeno praćaknu.Ovde je punio baterije.Improvizovana menza bila je mesto najveće zabave.Uvek se orila ili od smeha ili od zveckanja sudova.U njoj su se ukrštali pogledi,prepričavali gafovi i uporedjivali žuljevi.U slobodno vreme tu su se održavali razni kursevi,a posle večere dogovori i planovi za sutradan.U krugu akcijaškog naselja imali su još barake za devojke i šatore za muškarce i dve pokretne prikolice;ambulantu i kiosk u kome je bilo svega i svačega.Od čarapa,ruzeva za usne,žvaki i čokoladica,do pena za brijanje,nožića,žurnala,cigareta,sokova i još mnogo čega.Uveče bi ložili vatru i pekli krompire i kobasice na žaru.Goran je svirao gitaru,a Siniša usnu harmoniku.On svoju sviralu još nije pokazao.Stari akcijaši sećali su se prvih iskustava,organizovali igre asocijacija i pantomime.
Jedno veče došla je grupa iz susednog naselja u posetu.Ostali su do kasno u noć.Bio je duboko zamišljen kada ga je preko vatre pogodila munja nečijeg pogleda.U vazduhu je zatreperio čudan elektricitet.Livada pod njim je zadrhtala.Kao da su se dve ogromne lopte složile u jednu.Sve je nekako zablistalo novim sjajem.Otvorila su se zabravljena vrata ka novoj dimenziji.Imao je utisak da nešto sudbinsko zatvara jedan ciklus,da sve dolazi na pravo mesto,osetio je priliv praiskonske snage u sebi dok se predavao vibracijama.Devojka preko puta njega bila je smirena i sigurna u sebe.Osmeh joj je imao moć vetra i presecao mu je dah a iz zenica su se prosipale pregršti ljubičica.Osetio je namah snagu orla i želju da poleti visoko gore do onog razredjenog vazduha ne bi li pluća prestala da pucaju i srce smirilo ludo lupanje.Gledala je u njega onako kako je samo baka umela,duboko,čisto,do samog dna.Bio je potpuno razgolićen i definitivno smušen.Ništa nije funkcionisalo kako treba.Zavukao je ruku u džep do svirale,ne bi li mu taj dodir ulio mir.Osim njihovog nemog dijaloga očima nije bio svestan ničeg drugog.Kao da je sam deda upravljao njegovim rukama izvadio je instrument i zasvirao.Nije ni primetio trenutni muk.Svi su iznenadjeno gledali u njega,a on je tom bokoru ljubičica poklanjao praskozorja i poj slavuja,planinske brzake,šum breza i igru leptira.Svirao je ni sam ne zna koliko o dedinoj mudrosti i ljubavi,šumskim jagodama i malim srndaćima.Otvorio je dušu tom širokom osmehu i znao je da i ona oseća i zna bez i jedne reči.

-Hej,gde si se krio do sada?Ko te naučio tako da sviraš?Bravo majstore.
-Ima jedna čudna zemlja..Hajde još momčino,ovo je čist bluz na domaći način..
-Uglješa!??Nisam ni znao..?Pa ti si genije!
Osmeh se raširio,prelio ljubičice..
-Molim te nemoj prestati.Većina koju znam nije uspela očima da vidi lepotu koju ti poklanjaš prstima i srcem.Da sam slepa volela bih te pored sebe.Molim te sviraj još.
I svirao je.Muzika je nosila,otvarala dušu,radjala iluzije,budila misao o zvezdi vodilji,o onoj jednoj jedinoj polovini koja svakom od nas pripada i čeka u nekom danu budućnosti na otisak baš našeg dlana.O iskrenosti,neiskvarenosti,vezama jačim od sile,danima samospoznaje.Na trenutak svi su se u sebi zaklinjali da će promeniti sve za ovaj osećaj ispunjenosti.Dao im je da udahnu istinsko savršenstvo,da osete harmoniju.I kao da je čarolija odjednom prestala stao je i on.Opkolili su ga uzvici divljenja i tapšanja po ramenu.On se samo smeškao i tražio preko vatre miris ljubičica.Nije želeo da pridje,da je uzme za ruku.Jednostavno je uživao u osećaju ispunjenosti koji se polako širio njegovim krvotokom,poput zmijskog otrova jednom davno.Mogao je da prati taj put do srca i nazad po celom telu i blago opijen snivao je i čekao.
-Lolo,vreme je najbolji sudija,sve prave vrednosti opstaju.Najvredniji dijamanti slažu se vekovima.Jednoga dana kada osetiš da se mozaik u tebi potpuno sklopio,da više ne fali nijedna kockica,kad te obasja žar nečijeg pogleda duboko u nedrima,u stomaku,kada u svakom deliću tela osetiš snagu da pomeriš planinu samo da bi otvorio put suncu prema tim očima,biće završeno vreme rasta.I znaćeš tada da si pronašao onaj deo rebra koji svako od nas traži celog života.Nemoj žuriti.Ako je to tvoja idealna polovina osetiće i sama,daj vam vremena da cvetate.Znaćeš ti a znaće i ona da ste se konačno našli i da je čitav život pred vama.I ne zaboravi da svaku biljku moraš svakodnevno negovati da ne uvene,a ljubav je najnežnija biljčica lolo.
Sećao se tih dedinih reči dok je ponirao u ljubičaste dubine,dok se trudio da svojim konturama uklopi njene,da oseti njen miris,vibracije.Bila je tu i to je bilo dovoljno.Njihove su se duše našle,spojile i on je u sebi osećao njene monologe kao svoje.Ona je znala,čula je sve što je imao da joj kaže i gotovo telepatski odgovarala na njegova treptanja.Potpuno spokojan poželeo je da sklopi oči i zaspi.Ali njegovi drugari želeli su još snova,još čarolije.Nastavio je da svira.Nežna biljčica ljubavi u njemu ubrzano je klijala i rasla,širila svoje medene listove ispunjavajući onaj jedini trag praznine.Sada je bio kompletan i sve ostalo će biti dobro. pretresao je u mislima sva ona mesta koja će joj pokazati,sve izvore na koje će je voditi,sve tajne koje će podeliti sa njom.Deda je bio u pravu.U njemu je bujala snaga.
Onaj trenutak kada su se našli duboko se urezao i mnogo kasnije u godinama samoće,kada je više ne bude bilo,kada nestane i plod te magične ljubavi,on će ga sa nepogrešivom tačnošću uvek osetiti.I dan i sat i munju pogleda i odgovor njegove duše.Sada je još uvek u njemu treperila želja i snovi pleli zlatnu ljuljašku razapetu izmedju granja oblaka.Paučinaste niti gradile su njihovu bajku napisanu mnogo pre i ucrtanu u njihovim genima.Oni su se morali sresti.Tako je stajalo zapisano u zvezdama,livadi koja je pulsirala pod njima.

 

 

SKOLJKA

 

 

ŠKOLJKA

Po povratku sa akcije vreme je sporo teklo.Najčešće ga je zaticalo kraj prozora,pogleda uperenog u zgradu preko puta ili u svoj odraz na staklu.Tražio je u prozorskom oknu dragi lik.Više mu soba nije delovala tako prazno.Za tren ga je preplavilo ono nestrpljenje iz detinjstva.Šta li će baka reći kada upozna Maju?Ona će osetiti njene ljubičaste oči,njenu dušu.Još uvek je nije potražio,još uvek nije bilo pravo vreme.Sanjario je u svojoj sobi i čekao odgovor na molbu za posao.Akcija je bila odmor posle završnih ispita.Sada je krug bio zatvoren i on je opet bio na početku.Udahnuo je miris čaja.Samo je baka umela da skupi takvo bilje da iz jednog gutljaja osetiš ceo Kopaonik,svako drvo,svaki list,cvet,pčelu i buba maru.Zaneseno je zatvorio oči.Video je red gondola a u dnu kod kutija sa čajem Maja je neodlučno vrtela glavom.Da,to je to!Sjurio se niz stepenice u samouslugu na uglu...
-Stani,ne uzimaj ništa,imam pravi čaj za tebe.
Ljubičice su zamirisale,poverljivo mu je pružila ruku.
-Vodi me..
Dani su postali kratki za sve što je želeo da podeli sa njom.Jurili su se po Kalemegdanu,posmatrali zvezde iz planetarijuma,klackali se na Tašmajdanu i obilazili pijace i buvljake.U bioskopu ju je držao za ruke i nije skidao pogled sa nje,a posle je čitao u programu o čemu se radi u filmu.Pravili su leptire od staniola i kačili ih po zavesi i ispisivali svoja imena po zamagljenim staklima tramvaja.Igrali se žmurke u Knez Mihailovoj i pevali sa uličnim sviračima.Pričao joj je o dedi,o izvorima,o bakinim krofnama i malom lanetu koga je hranio na cuclu.Topio se od njenog osmeha,ronio u ljubičastim dubinama i vrhom prsta doticao joj jamice na obrazima.Ona ga je toplo gledala i blagim glasom stvarala mu svet na dlanu.Naslonjena čelom na njegovo sklapala je šake oko njihovih lica i govorila o maloj sobici medju prstima,samo njihovoj,koja nema ni prozora ni vrata i iz koje nikada više neće moći da ode.Želeo je da vikne glasno,preglasno,da oseti kako drhte zidovi od jeke,da se razmahne,poleti,da svi čuju i vide...
-VOOLIIIM TEEE!!!
Da se popne do Pančićevog vrha i potraži svoje drvo,da je odvede da staru lipu obgrle rukama.Deda bi znao da su tu.Kako je moguće da ga do sada nisu gušile ove ulice,zgrade,da mu do sada nije nedostajalo ono prostranstvo,planina.Odlučio je.Više se neće razdvajati.Za vikend će poći kod bake.Za razliku od njega Maja nije imala nikoga.Uživao je i u njihovom zajedničkom ćutanju kao nekada sa dedom.Kad zažmuri,činilo mu se da se dodiruju dušama,da prepipavaju sve odaje i traže bisere mudrosti.Pronašao je svaku njenu duboko zakopanu suzu,pozlatio svaki skriveni bol,a ona je kao melemom oblagala ono klupko tuge koje je čuvalo uspomenu na dedu.On je počinjao da priča,ona završavala rečenice.U svakom trenutku su osećali jedno drugo,znali šta ko misli.Više nije razdvajao gde počinje a gde završava silna želja,ta plima koja je do u beskraj kružila izmedju njih.Nešto iskonsko je postojalo i raslo zalivano nepresušnim izvorom života.Kao da su bili dva sliva i sada spojeni u moćnu reku teku prema suncu negde u nebo visoko do one zlatne ljuljaške...
-Majo,osećaš li i ti nekad kao da je...?-neodredjeno je odmahnuo rukom od srca.
-Osećam,kao da je tesna sopstvena koža,ali neće pući,veruj mi...
-A zar ne misliš nekad da je nebo...?
-Prenisko,da čini mi se,i ja bih volela da ga podignem još gore..
-Toliko si u meni...
-Znam i ti si potpuno u mojoj krvi...
-Da li je to moguće?
-A zašto ne?
-Jesi li nekad poželela da probaš da udješ u ogledalo?
-U ogledalo?Ne..ali...često mi se čini kao da...
-Da svet gledaš sa one strane?..
-Da u pravu si.
-Možda mi i živimo sa one strane ogledala.A šta će biti ako...?
-Neko razbije ogledalo?Tražiću te.Tražiću te u svim dimenzijama.....

Imao je nekada u detinjstvu igračku,skup raznobojnih plastičnih pločica u valjku koje su se svakim okretom valjka slagale u neverovatne figure.I koliko god je vrteo u ruci uvek su se stvarale nove slike i svaka je bila sve lepša od prethodne a pločice su ostajale iste.Da li u životu postoji ta mogućnost,stvarati sve lepše od nečeg poznatog već postojećeg.Da li mu njegova zvezda otvara te neistražene vidike ili postoji jedan jedini koji on uvek gleda na drugi način i u drugom svetlu.Iz neke nove perspektive ili kroz novu prizmu.Da li postoji sadašnjost,ovaj trenutak ili je deda bio u pravu.Možda je sve oko njega sklad neprekidnih slika koje on fotografski zaustavlja svojim pogledom,željom,mišlju.Šta bi bilo kada bi pokušao da njega i Maju zaustavi u jedan tren koji bi trajao beskrajno?Da li bi i oko njega sve stalo ili i dalje teklo?A oni?U školi su ga učili da mirovanje ne postoji,da se sve kreće,uvek.I koja to čudesna sila ukršta naše puteve na odredjenim mestima i u odredjeno vreme.Dopušta da se nadjemo ili večito lutamo.Nikada nije uspevao da zaustavi taj kovitlac misli u glavi.Šta ih je pokretalo i zašto i zašto baš on razmišlja na ovaj način?Do sada nije imao sa kim da podeli sve to.
-Uglješa,prestani da mozgaš,život je da se živi.Što ti moraš sve da znaš?Neke stvari su jednostavno takve,šta ja znam zašto,valjda tako treba da bude.Pusti tu glupu filozofiju,treba živeti u ovom trenutku,ako previše tupiš gubiš ga.Znaš kako kažu,prošlost je otišla,budućnost još nije stigla,šta ti ostaje čoveče osim "danas" koje traje i dok trepneš već je izgubljeno.Od takvih misli može da se poludi,ko još zamara mozak time-govorio je Siniša.
On je verovao da svako pitanje mora da ima svoj odgovor bitan zbog onoga što će doći.Za sve sigurno postoji objašnjenje,samo ga treba pronaći,videti tu negde oko nas.Maja je razumela tu njegovu potrebu da zaplovi izmedju svetova jave i sna,da ispita sve dimenzije,da sagleda sebe u vremenu i prostoru,spozna koji je pravi,koji se radja ovog trenutka a koji nestaje.Možda je povremena vidovitost bila most kojim je ulazio u ogledalo,u onu drugu stvarnost.Nije znao,samo je postojao taj poriv za nepoznatim,nepriznatim...
Aman bre Uglješa,već ti je vreme da sidješ na zemlju,dokle ćeš ploviti po oblacima?Nisi toliko glup da bežiš u snove,to rade samo klinke u pubertetu-nervirao se Goran.
Ali on toliko toga nije znao a silno je želeo.Da li su oni u pravu,da li je glupa budala koja beži od stvarnosti,kukavica koja nema hrabrosti da se suoči sa svetom pa traži neke izmišljene dimenzije.U tom slučaju i Maja je glupa i njegov deda je bio.Koliko još takvih ima na ovom svetu,koji veruju u nešto više,osećaju da postoji neka sila iznad svih nas i imaju potrebu da je otkriju,upoznaju,dožive..?Gde je istina?...

Imao je nekada u detinjstvu igračku,skup raznobojnih plastičnih pločica u valjku koje su se svakim okretom valjka slagale u neverovatne figure.I koliko god je vrteo u ruci uvek su se stvarale nove slike i svaka je bila sve lepša od prethodne a pločice su ostajale iste.Da li u životu postoji ta mogućnost,stvarati sve lepše od nečeg poznatog već postojećeg.Da li mu njegova zvezda otvara te neistražene vidike ili postoji jedan jedini koji on uvek gleda na drugi način i u drugom svetlu.Iz neke nove perspektive ili kroz novu prizmu.Da li postoji sadašnjost,ovaj trenutak ili je deda bio u pravu.Možda je sve oko njega sklad neprekidnih slika koje on fotografski zaustavlja svojim pogledom,željom,mišlju.Šta bi bilo kada bi pokušao da njega i Maju zaustavi u jedan tren koji bi trajao beskrajno?Da li bi i oko njega sve stalo ili i dalje teklo?A oni?U školi su ga učili da mirovanje ne postoji,da se sve kreće,uvek.I koja to čudesna sila ukršta naše puteve na odredjenim mestima i u odredjeno vreme.Dopušta da se nadjemo ili večito lutamo.Nikada nije uspevao da zaustavi taj kovitlac misli u glavi.Šta ih je pokretalo i zašto i zašto baš on razmišlja na ovaj način?Do sada nije imao sa kim da podeli sve to.
-Uglješa,prestani da mozgaš,život je da se živi.Što ti moraš sve da znaš?Neke stvari su jednostavno takve,šta ja znam zašto,valjda tako treba da bude.Pusti tu glupu filozofiju,treba živeti u ovom trenutku,ako previše tupiš gubiš ga.Znaš kako kažu,prošlost je otišla,budućnost još nije stigla,šta ti ostaje čoveče osim "danas" koje traje i dok trepneš već je izgubljeno.Od takvih misli može da se poludi,ko još zamara mozak time-govorio je Siniša.
On je verovao da svako pitanje mora da ima svoj odgovor bitan zbog onoga što će doći.Za sve sigurno postoji objašnjenje,samo ga treba pronaći,videti tu negde oko nas.Maja je razumela tu njegovu potrebu da zaplovi izmedju svetova jave i sna,da ispita sve dimenzije,da sagleda sebe u vremenu i prostoru,spozna koji je pravi,koji se radja ovog trenutka a koji nestaje.Možda je povremena vidovitost bila most kojim je ulazio u ogledalo,u onu drugu stvarnost.Nije znao,samo je postojao taj poriv za nepoznatim,nepriznatim...
Aman bre Uglješa,već ti je vreme da sidješ na zemlju,dokle ćeš ploviti po oblacima?Nisi toliko glup da bežiš u snove,to rade samo klinke u pubertetu-nervirao se Goran.
Ali on toliko toga nije znao a silno je želeo.Da li su oni u pravu,da li je glupa budala koja beži od stvarnosti,kukavica koja nema hrabrosti da se suoči sa svetom pa traži neke izmišljene dimenzije.U tom slučaju i Maja je glupa i njegov deda je bio.Koliko još takvih ima na ovom svetu,koji veruju u nešto više,osećaju da postoji neka sila iznad svih nas i imaju potrebu da je otkriju,upoznaju,dožive..?Gde je istina?...

Negde na vrhu,dokle je dopirao pogled,deda je nevidljivim vilama plastio,nije znao šta.Bio je mladji nego što ga se sećao a pored njega je skakutao...ne...to nije moguće...ON,on sam sa rukama punim borovnica.Bio je u indijanskom odelu sa perom belog orla u traci oko glave.Nemoguće!Odnekud je stizao majčin glas.Ispratio ga je pogledom.Hodala je nepostojećom stazom noseći bakinu veliku plavu vanglu punu krofni.Desno od nje kaskao je beli konj a na njemu devojčica sa venčićem od cveća i plavom trakom u kosi.Presekla ga je misao...
-Da li je ovo prošlost ili budućnost?
Gde je on to stizao u svojoj mašti,ako je to bila mašta.Protresao je glavom.Zar može da se nalazi na tri mesta istovremeno i koje je ono pravo,realno,koje se dešava ovog trenutka?To je ipak neverovatan san.Spustio je pogled,prestao da diše.Pod njim su bili rečni brzaci.Ošinuo ga je udar vetra i saznanje...JA SAM ORAO?!LETIM NAD REKOM!Niz levu obalu pružao se kamp,napregao se da bolje vidi.Eno je breza i eno njegovog kamena,ali na njemu sada sedi Maja.Mahinalno je pogledao uzvodno.Kladio bi se da je on još uvek tamo na istom ovakvom kamenu i ispod potpuno istovetne breze,ali ne,ova je nekako suprotno rasla i sve je bilo kao slika u ogledalu onog mesta,sve osim njega.Ovde nije sedeo on.Da li je Maja njegov lik u ogledalu,njegova idealna suprotnost?Šta se ovo dešava,poželeo je da vikne,da se probudi...
-Uglješa,ko se još plašio života?..-nije bio siguran da li je to rekao deda,Maja ili on sam..
-Veruj svojoj zvezdi i stići ćeš da pokupiš svoj ćup zlata na kraju duge...
Raširio je ruke široko,kao nekada u detinjstvu dok je poput orla leteo Kopaonikom.Pred očima su se rasplinuti talasi polako slagali u usporeni neprekinuti tok.Trepnuo je par puta.Ponovo je bio na obali.Zvezde su blistale nesmanjenom žestinom.Onaj ružičasti suton odavno je prekrilo mastilo noći.On je još uvek sedeo naslonjen na brezu.Stresao se od hladnoće.Kakav je to neverovatan san bio.Ni za trenutak nije osećao strah,samo nedoumicu,kao da su sve te slike bile već vidjene,urezane negde u podsvest.
-Svi smo deo velikog kruga lolo,ne postoji kraj,ni početak,možda čak ni ovaj trenutak,samo ga mi ograničavamo u svom sećanju.Ne plaši se,ja sam zauvek svuda oko tebe...
Pogledao je u onu daleku tačku,tamo negde na horizontu koji su sakrila nedra tame.Podigao je ruku i mahnuo...dedi,..mami,..sebi..svima.
-Mirno spavaj lolo i ne zaboravi da uvek slediš svoj put.

Sutradan mu je prijatelj rekao:
-Čoveče,to izmedju vas,osećalo se u vazduhu,kao da se deo univerzuma spustio na zemlju.Nikada tako snažno nisam osetio značenje reči ljubav.Ona logorska vatra nije bila ništa u poredjenju sa vibracijama koje su strujale iznad nje,magija.I ti si je klipane pustio da ode,bez dodira,poljupca?Ne razumem.Mnogi prodju kroz život a da nikada to ne dožive.A ti ništa.Ali ne brini,tu je tvoj drug Siki,raspitao se brale.Slušaj i drži se da ne padneš,Maja živi u zgradi preko puta tvoje.Čoveče,zamisli,ko zna koliko ste se puta mimoišli,bili u istoj prodavnici ili šetali istom ulicom?Trebalo je da dodjete u ovu nedodjiju da se upoznate.I ti ništa."Ja sam Uglješa.Drago mi je Maja"i to je to.A dalje?Neverovatno,ne ja tebe definitivno ne mogu da shvatim,ti si u svakom pogledu nešto posebno...
-Siki,jel veruješ u neku predodredjenost na svetu ili sudbinu,kako hoćeš?
-Ma daj...
-Ne,stvarno,pazi,ako negde na tvom putu stoji ćup zlata ti ćeš ga naći bez obzira da li trčiš prema njemu ili hodaš polako,kad tad ćeš stići do njega.Bolje je ići polako da ti ne promakne.
-Šta ti je?A ako neko stigne do njega pre mene?
-Ne može,to je samo tvoj put.Svako od nas ima svoj put kojim ide samo on i koji je samo njemu razumljiv i stvaran.Sve drugo su stranputice,lavirinti.Samo moraš uporno i strpljivo slediti svoju zvezdu vodilju.
-Čoveče,lupaš,o čemu ti pričaš,ništa te ne razumem,ja nigde još nisam video znak "Sikijev put"??
-Ne mari,zaboravi,znam da me ne razumeš.
Nastavio je da radi.Kako bi i mogao da mu objasni,njemu čije oči živnu jedino pred kompjuterom i uši čuju samo zvuk sa vokmena.Da li je on zaista toliko drugačiji od ostalih.Isto se oblače,ista mesta posećuju,istu hranu jedu,pa ipak on može da čuje šapat vetra i da vidi svoju zvezdu,da oseti zemlju kada pati.Nemo se u sebi zahvalio dedi i planini za svo bogatstvo koje su usadili u njega.
Te večeri dugo je sedeo kraj reke.Njen tok ga je vukao u plave dubine,kao da je i sam bio voda,kao da je mogao da vidi obale pored kojih je prolazio.Dugo se opirao tom osećaju,ali nešto ga je uporno dozivalo sa nekog odredjenog mesta tamo dole,nizvodno.Neke magične spone pravile su luk kome se na kraju prepustio.Nije želeo da razmišlja,analizira,trudio se da svim čulima vidi,oseti to što je reka želela da mu kaže.Mogao bi se zakleti da je na trenutak video sebe samog kako sedi pored breze,na onom belom kamenu kao isklesanom baš za njega.Kao da je lebdeo izmedju dva sveta,a nebo je pred njim otvaralo silne zastore oblaka...
-Mora da sanjam,izgleda da sam preterao sa večerom.



Thanked by 1 Member:
Fortiough



0 user(s) are reading this topic

0 members, 0 guests, 0 anonymous users